O Ranku Žeravici – izdaleka

 

Zašto ovakav naslov? Odgovor je jednostavan. Ima mnogo onih koji su ga znali – izbliza i drugovali sa njim. Učili od njega. I on od njih. Nisam od tih.

Sreo sam ga samo jednom i razmenio nekoliko rečenica, na predstavljanju dokumentarnog serijala o istoriji jugoslovenske košarke „Bili smo prvaci sveta“ u sali bioskopa Fontana na Novom Beogradu. Iako je već bio pregurao osamdesetu, izgledao je kao da je tek otišao u penziju (mada on verovatno sebe nikada nije smatrao penzionerom, što i nije bio, jer takvi ljudi ne završavaju radni vek, samo životni). Još sam pod utiskom svežine njegovih ideja.

Pričao je, između ostalog, kako je spremao tim za Svetsko u Ljubljani 1970. Još čuva plan priprema za šampionat, na 25 kucanih strana. Dodade kako je trebalo preuzeti principe američke košarke, ali ih ne uzeti zdravo za gotovo, već ih prilagoditi našim igračima i uslovima. Neko bi pomislio da je to tako jednostavno, i da to nije neka mudrost. Baš jeste.

Njegovo prezime, doslovna je slika karaktera. Žeravica iz koje nastane buktinja. Nižeg rasta, uvek je plamteo u uzavrelom Pioniru. Prva košarkaška utakmica, kojoj sam prisustvovao uživo, bila je osamdesetih (više se i ne sećam koje godine 1983,1984). Crvena zvezda – Banko di Roma. Ako ne grešim, Kup Koraća. Italijani su ubedljivo dobili, bio sam tužan, ali pamtim kako podvikuje igračima – Radoviću, Bogosavljevu… U „Pioniru“ punom navijača, samo se on čuje! Kad se oglasi, i najbučniji se ućute!

Kada je na pomenutom predstavljanju dokumentarne serije, predložio osnivanje Muzeja srpskog sporta, u trenutku mi je sinulo – Ranko je čovek ispred svog vremena, bolje rečeno van vremena. Večan.

Ono što je Andrić dao književnosti, Žeravica je ostavio košarci. Basket nobelovac. Kuća slavnih bila je prazna dok on nije ušao u nju.

Verovatno bi se na ovo pisanije nasmešio. Izdaleka.

Photo: MN press