Olako prokockana šansa

 

Posle poraza Crvene zvezda u Istanbulu, i završetka njenog ovogodišnjeg takmičenja u Evroligi, može se sa stoprocentnom sigurnošću reći jedno: crveno-beli su olako propustili šansu. Ne ovog 7. aprila u “Folksvagen Areni” u Istanbulu, nikako, nego još davnog i zaboravljenog 13. oktobra prošle godine u Beogradu. Tada su izgubili od Darušafake i pored vođstva od 16 poena, a taj poraz na kraju je ispao koban. Eto šta je sport, eto koliko znači nekoliko loših poteza na utakmici koja je igrana pre skoro pola godine…

Posle svega, znam da će Darušafakom malo ko ovde da se bavi. Zato imam potrebu da pohvalim ovaj tim koji vodi sjajni trener i čovek Dejvid Blat. Verovali su u svoje snove i onda kad to više niko drugi osim njih nije, i to im se vratilo u vidu plasmana u plejof. Možda bi se na tom primeru moglo nešto i naučiti, na primer da treba verovati malo više u sebe i biti posvećen onome što je bitno. Mislim da Crvena zvezda nije dovoljno verovala u sebe, kao što znam da se ovdašnja sportska javnost danima bavila načinima na koji će “ozloglašeni” sudija Perez Perez da pomogne domaćinu. Na kraju se ispostavilo da Darušafaki nikakva sudijska pomoć i nije bila potrebna, a Zvezdina je greška što turski tim nisu doveli u situaciju u kojoj bi mogli jasnije da vidimo da li ih Perez Perez zaista toliko voli kao što se pričalo.

Da je bilo malo više vere u sopstvene mogućnosti sigurno bi igrači našeg šampiona pogodili više od dve trojke (iz 16 pokušaja, 6,3 odsto!), jer šut van linije 6,75 je odlučio ovaj meč. Darušafaka je imala 10 pogodaka, i to je ključ njene pobede 78-62. Ako se želela pobeda (a ne sumnjam u to), trebalo je u Tursku krenuti sa željom da se ona ostvari, i verom da je moguća. Ni želje ni vere nisam video, pogotovo ne u početku utakmice kad je Darušafaka lako povela sa 10-0, kasnije 17-7 i 34-18. Neki ritam je uspostavljen tek sredinom drugog poluvremena, ton mu je davao borbeni Dženkins, uz asistenciju Kuzmića, i baš tada se najbolje videlo da je Crvena zvezda mogla da ozbiljnije pritisne Darušafaku i od prvog sekunda se bori za pobedu. Nije turski tim toliko moćan i popunjen velikim zvezdama, videlo se to najbolje kad su bili par minuta pritisnuti.

Mnogi su još pre ove utakmice česitali Zvezdi na 16 pobeda u Evroligi i sjajnom utisku koji je ostavila. Pridružujem se. Ali ja sam ipak čovek iz nekog drugog doba, i navikao sam na neka druga merila. Na ovom našem sajtu pre neki dan smo imali tekst o godišnjici Ciboninog osvajanja Kupa evropskih šampiona, za koji dan će i godišnjica Partizanovog trijumfa, ne zaboravljam Jugoplastiku i Bosnu, i zato je meni 16 pobeda malo. I plejof mi je malo, čak i Fajnal four. Pravi uspeh je biti najbolji, osvojiti Evroligu! Da, svestan sam svih okolnosti i koliko je to nemoguće za neki naš tim, ali – zar nije ista ova Crvena zvezda u velikom stilu rušila ove sezone Real, CSKA, Panatinaikos, Fenerbahče…? Kad su mogli njih da pobede – onda mogu svakog. I da budu najbolji! Samo treba verovati da možeš. Ko sumnja u ovo što pišem (a verovatno ima mnogo takvih) neka pita naše vaterpoliste ili Novaka Đokovića. Igrali su oni bezbroj puta protiv mnogo jakih protivnika, i nijednog ne bi pobedili da nisu verovali da mogu, i da nisu pokušali da to urade.

Photo: Euroleague