Otkud šiba u rukama FIBA?


U opštoj konfuziji stvorenoj oko FIBA, koja ne priznaje ABA ligu, i Evrolige, koja ne priznaje timove iz ABA ako se oni odreknu tog takmičenja… Ma ko bi se tu snašao!
Od početka samom sebi postavljam neka pitanja:

  • Zašto se FIBA odjednom u aprilu ove godine “setila” ABA lige?
  • Šta rade “naši ljudi” u FIBA, Dejan Bodiroga, Predrag Bogosavljev i Zoran Radović?
  • Zašto Lisac i njegovi kompanjoni ne mogu biti vlasnici jedne košarkaške lige, a mogu biti u celom svetu vlasnici svega drugog – od crkve do privatnog zatvora?
  • Šta će se desiti ako FIBA zapreti savezima da će suspendovati reprezentacije ako klubovi budu igrali ABA ligu, ovi se povinuju diktatu, a onda posle završetka Evropskog prvenstva u septembru ipak odluče da nastupe u ABA?

I još imam sijaset drugih pitanja.
Ali, da za trenutak stavimo ovaj galimatijas na stranu, i pozabavimo se nama samima. Po ko zna koji put se potvrdilo da smo mi sami sebi najveći problem. Kako drugačije protumačiti da su na srpskoj košarkaškoj sceni počele podele posle svake polu-informacije koja bi stigla (ili bila najavljena) iz sedišta FIBA? Zvezda je protiv Partizana (i obrnuto), Đilas je protiv Vujoševića, grobari su protiv Vučića i Čovića, a delije i Čović protiv crno-belog sveta… Svi protiv svih – e, to je prava slika Srbije ovog juna. Bar što se košarke tiče.
Ništa novo!
Sećam se da je svojevremeno, kad je osnivana tada Jadranska liga, delegacija njenih vlasnika krenula u Beograd da “vrbuje” jedan klub u nju. A predstavnici drugog kluba su ih sačekali negde oko Sremske Mitrovice i ponudili sebe.
Sećam se i da su naši klubovi išli u tu regionalnu ligu navodeći kao najvažniji razlog sledeće: tamo nam plaćaju troškove puta i hotel. Pa oni čak ni za to nisu imali pare, ti naši klubovi koji sada obećavaju svojim košarkašima stotine hiljada evra po sezoni, a onda im ostanu dužni sav taj novac i krenu u potragu za drugim “ovcama” koje će im poverovati.
Kratka istorija ABA lige zapravo je priča o neprestanim srpskim podelama. O tome ko će večerati sa Liscem a ko sa zvaničnicima Evrolige. Ili o tome kako su domaćim medijima davane gromoglasne izjave da nam je dosta diktata Hrvata i Slovenaca, a onda se u Zagrebu i Ljubljani tiho, da niko ne čuje, glasa za sve što predlože omraženi Lisac i komp.
Izgleda da je potpuno u pravu Žarko Paspalj. Kad sam ga ovih dana sreo, i upitao šta nam je sada najpametnije raditi u ovoj situaciji, nekadašnji kapiten naše reprezentacije mudro je odgovorio: “Da se pravimo mrtvi”.
Plašim se samo da bismo se i tu brzo posvađali: ko je više, a ko manje mrtav.