Ranko Žeravica: Košarka kao sudbina

 

Prenosimo tekst objavljen je u nedeljniku Vreme, broj 1296, autora Aleksandra Ostojića. Veliki trener Ranko Žeravica zaslužuje da se o njemu piše, a Koš magazin je to činio, i ubuduće će činiti.

 

Kad je letos doktor Boško Đukanović, upravnik beogradske Klinike za kardiohirurgiju i dobri duh valjevske košarke, izjavio: “Staramo se ovde o Ranku, ne damo ga”, mnogi su odahnuli. S pravom su se bili zabrinuli za život legendanrog trenera Ranka Žeravice, koji je godinama unazad imao velikih problema sa srcem. Nažalost, doktor Boško nije uspeo protiv sudbine. A i taj dan 29. oktobar bio je nekako čudan, da li je bio povišen pritisak, ma osećao se neki elektricitet u vazduhu, kao da se neko svima drag rastajao s dušom. Tog dana otišao je Ranko, onako kako je i živeo – uz košarku. “Zajedno smo gledali utakmicu NBA lige između Čikaga i Bruklina, i navijali za Čikago zbog Nikole Mirotića” – rekla je kasnije Zaga Žeravica, preko pola veka supruga velikog trenera. Utakmica se završila, Ranko je legao da spava i više se nije probudio.

U nekrolozima koji su već sutradan osvanuli pisano je o brojnim medaljama koje je osvajao sa reprezentacijom Jugoslavije, Partizanom i Crvenom zvezdom, ali pošteno je reći da je to bio pre svega čovek koji je više od dve decenije činio srećnim dvadeset i kusur miliona Jugoslovena. Pa ko da zaboravi dramu protiv SSSR u polufinalu Olimpijskih igara u Meksiku 1968. i dva slobodna bacanja koja je tri sekunde pre kraja izvodio Vladimir Cvetković? Žeravica je bio taj koji mu je u sred sve one frke mirno rekao: “Cvele, pogodićeš oba”. Pogodio je i doneo “plavima” prvu olimpijsku medalju. Ili dve godine kasnije, kad je sa generacijom “Bićemo prvaci sveta” zaista postao prvak sveta u Ljubljani, kad je Stane Dolanc od sreće skakao do krova dvorane “Tivoli”, a sudeći po filmu snimljenom prošle godine ni Tito nije ništa manje slavio zlatnu medalju. Ili 1980, Olimpijada u Moskvi, kad su se Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Ćosić i ostali, već uveliko sa oreolom svetskih zvezda, poigravali sa Italijanima u finalu u kome su osvojili jedini trofej koji im je nedostajao – olimpijski. Dok se domom sportova “Lužniki” orila himna “Hej, Sloveni”, Ranko je već smišljao plan prvog treninga po povratku u zemlju.

Neka se ne naljuti Zaga Žeravica, zna ona to vrlo dobro – košarka je Ranku bila sve u životu, njoj je dao sve a ona mu je uzvratila stostruko.

Sa ove vremenske distance, u naše doba interneta i svih ostalih tehno čuda, teško je zamisliti kako je izgledao susret Žeravice i košarke. Te 1945. u svom rodnom selu Dragutinovu, nadomak Kikinde, pre je mogao sresti Svetog Petra, a ne košarkašku loptu. Rankov otac Milorad čamio je u zatvoru osuđen kao “kulak” mada je rat proveo u nemačkom logoru. Lokalni komunistički rukovodioci, a može se zamisliti kog su kalibra bili oni u Dragutinovu, sistematski su opljačkali kuću Žeravicinih i ostavili Miloradovoj supruzi Ljubinki i njenom sinu samo krevet i sto. Prosto se nametalio da je trebalo krvavo raditi, kopati u njivi i zaraditi da se preživi. Kakva lopta, kakva košarka… I onda se odnekud pojavljuje Gibanica, to je bio nadimak oficira KNOJ-a, koji je u selo došao u šinjelu, pod oružjem i sa – košarkaškom loptom u torbi!

Sudbina je bila prvi partner u igri koju je Žeravica tada započeo, ona će mu biti partner, ali i dželat tokom celog života. Dželat, kao onog kišovitog 2. juna 1969, kad je u retrovizoru automobila koji je vozio gledao kako autobus naleće na kola u kojima je bio Radivoj Korać. Ranko i Zaga su uneli u svoj auto smrskano telo našeg legendarnog košarkaša. Žeravica je sa nogom na gasu i pogledom u retrovizor vozio do najbliže ambulante dok je Korać umirao u Zaginom naručju. Trebalo je to preživeti i ostati normalan. I samo godinu dana posle Koraćeve pogibije osvojiti titulu svetskih prvaka u Ljubljani.

Život se baš portudio da očvrsne Ranka Žeravicu. Košarku je počeo da igra na vreme – u sedamnaestoj godini. Pre sedam decenija u tom uzrastu je počinjalo ozbiljno bavljenje sportom. Najpre je trenirao u kikindskom klubu “6. oktobar”, a kad je je shvatio da će i kao košarkaš, i kao zemljoradnik u Dragutinovu umreti od gladi, odlučio je da bar umre od gladi kao student u Beogradu. Nije bilo Gibanice da ga podrži, on je svoju ulogu odigrao i otišao dalje, pa se Ranko suočio sa zlom sudbinom kulakovog sina. Maštao je da ode na studije tehnike u Prag, kad mu se to izjalovilo pokušao je da se upiše na Mašinski fakultet u Beogradu, ali je neki komunista odredio da on, kao dete narodnog neprijatelja, može u najboljem slučaju da studira Rudarstvo. Tako je i bilo.

Prvih dana spavao je u čekaonici na beogradskoj železničkoj stanici. Tri godine kasnije u istoj toj čekaonici spavao je momak tek stigao iz rodnog Kučeva – Đorđe Marjanović. Pre nego što je počeo da se bavi pevanjem raznosio je mleko u centru i bio inkasant Radio Beograda, a Ranko Žeravica je, umesto u centar grada, krenuo na periferiju – na Crveni krst. U Radničkom je pronašao “all inclusive”: mogao je em da igra košarku, koju je obožavao, em da spava na strunjačama na kojima su preko dana trenirali rvači. Jedino se za hranu teško snalazio, pa je mesecima bio više gladan nego sit. Na kraju se setio da u blizini ima i neke kumove, ovi su ga primili na stan, pa je bar strunjaču zamenio normalnim krevetom, što i nije bilo tako malo.

Sve ovo  kad bi ispričali nekom bogatom biznismenu iz Katalonije, teško da bi shvatio o čemu se radi. Žeravica je tamo došao 1974. kao svetska zvezda, a otišao dve godine kasnije poštovan kao košarkaški Ajnštajn. Trenirao je Barselonu. U to vreme normalna stvar, ali hajde danas da neko od naših stručnjaka trenira Barselonu! Ili da u isto vreme trenira dva tima – Crvenu zvezdu i Pulu – pa da svaki dan putuje avionom s kraja na kraj Jugoslavije na treninge i utakmice? On je to radio punu godinu, i nikad se nije požalio.

Od Radničkog sa Crvenog krsta do Barselone na brdu Monžuik dug je put. Na njegovom početku, u svojoj 25. godini, Ranko je prestao sa aktivnim igranjem, otišao na odsluženje vojnog roka i po povratku posvetio se treniranju ženskog tima “krstašica”. Nije to bila ni tako mala stvar, kao što se nekome danas može učiniti. Iz Radničkog su legende ženske košarke poput Milice Radovanović, Jelice Kalenić, Bosiljke Pešić, Zagorke Simić… Ova poslednja igrala je u OKK Beogradu, a na nju je “bacio oko” mladi Ranko Žeravica. Nije znao kako da je smuva, za igranku je trebalo imati dobre cipele i lepo odelo – sve ono što je njemu nedostajalo – pa je odlučio da je pozove da pređe u Radnički. Usput ju je vodio i na kolače, a Zaga onakva kako je bila promućurna u igri, takva je bila i u životu. Nije joj trebalo mnogo da shvati da se sviđa mladom treneru, a i on se sviđao njoj, i počeli su da “hodaju” – tako se to onda zvalo. Posle pet godina “hodanja” venčali su se, dobili dva sina, unučad i proživeli lepih skoro šest decenija.

Posle Zaginog da, ali onog o prelasku u Radnički, Ranko je prestao da trenira ženski tim, i posvetio se muškom. Tu je imao zvezdu na terenu, Mitu Reljina, i još veću zvezdu u upravi – oficira bezbednosti Antu Lambašu. Pre nego što se posvetio vaterpolu, gde je dogurao do predsednika Svetske plivačke federacije, Lambaša je vodio brigu o tome šta će jesti i kako će putovati košarkaši Radničkog. Tu je tek bilo problema, međutim on ih je lako rešavao jer je kao visoki oficir Ozne mogao sve ono što je kasnije bilo dozvoljeno još samo Stanetu Dolancu. Tako je 1951. Radnički krenuo na utakmicu u Skoplje, pre puta trener Ranko Žeravica je doneo sendviče za put koje je spremila njegova kuma, i tim predvođen Lambašom se uputio na beogradsku železničku stanicu. A tamo gužva kao u Nju Delhiju, svi su u to vreme putovali vozom, autobuskog saobraćaja nije bilo a avionom su leteli samo Tito i Jovanka. Međutim, Lambaša je imao pripremljen plan, i kroz prepune vagone sproveo je košarkaše u jedan potpuno prazan na kome je pisalo “Robijaši”. Putnici su sa tugom u očima gledali mlade ljude koje odvode na robiju, a ovi se razbaškarili do Skoplja i jeli one kumine sendviče. Isto je bilo i u povratku.

Ni tada, ni kasnije, niko nije pitao Ranka Žeravicu da li je član Komunističke partije. Sve do priprema za “Bićemo prvaci sveta”, odnosno za Ljubljanu 1970. Pitao ga je Stane Dolanc da li je član SK, a znao je da nije jer je ogorčen na komuniste što su mu proganjali oca. Ranko se iznervirao i izdrao na drugog čoveka Jugoslavije i prvog operativca jugoslovenskih tajnih službi, pitao ga je da li reprezentaciju treba da vode sposobni ili podobni. Punih dvadeset godina kasnije isto pitanje postavio je Džoni Štulić, na jednom albumu “Azre”, pa vi vidite koje tu bio avangarda i “novi talas”…

Mala mu je bila reprezentacija, vodio je Ranko Partizan u četiri navrata. “Izmislio” je najubojitiji tandem svetske košarke tog vremena Kića-Praja. Pa je onda u dva navrata vodio i Crvenu zvezdu ostavši do danas rekorder tog kluba sa 167 pobeda na 272 utakmice. Spojio je nespojivo, ostao je legenda i crno i crveno-belih. A legende o njemu se prepričavaju i po argentinskim pampasima. Trenirao je reprezentaciju te zemlje i udario temelje ozbiljnoj košarci koja je kulminirala osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. Trenirao je u Italiji timove, da ih ne nabrajamo, od Tirenskog do Jadranskog mora. Pa u Španiji Saragosu, tu su se on i Zaga zaljubili u grad i ljude, i nastanili. Saragosa mu je bila poslednje trenersko odredište, odatle je 12. septembra 2007. otišao do Madrida, tačnije do Alkobendasa, da na svečanosti postane član Kuće slavnih FIBA.

U Saragosi mu je u februaru ove godine pozlilo, osetio je jak bol u grudima, prebačen je u tamošnju bolnicu gde mu je ugrađen stent, a on je sutradan tražio da mu u sobu donesu ajped da čita najnovije košarkaške vesti. Eto kakav je bio.

Ne bi me iznenadilo saznanje da sada, na nekom boljem ili lošijem mestu – svejedno – Ranko, Aca Nikolić, Nebojša Popović i Raša Šaper žučno raspravljaju da li u poslednjem napadu treba praviti faul ili pustiti igru, šta kopirati od Amerikanaca a kakvu našu improvizaciju dodati, ili (a time su se opsesivno bavili) kako će košarka izgledati za deset godina. A dok ta rasprava traje, u Beograd su na vest o Rankovoj smrti prvim avionom iz Splita došli Petar Skansi, Damir Šolman i Rato Tvrdić, iz Sarajeva Bogdan Tanjević, iz Zagreba Nikola Plećaš  i Mirko Novosel, iz Podgorice Žarko Čabarkapa, iz Barselone Manolo Flores, pa su pred Alejom zaslužnih građana na Novom groblju bili Cvetković, Danilović, Bodiroga, Dalipagić, Slavnić, Radovanović, Varajić, Pazmanj, Čermak, Jarić, Kotarac, Kapičić… Kako reče jedan kolega: poslednja Rankova reprezentacija.

Photo: El Mundo