Rebron, sad se pokaži!

 

Dve sjajne vesti u samo nekoliko dana. Prvo je naša reprezentacija do 20 godina osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, a onda je Crvena zvezda saopštila da će pripremama prvog tima biti priključeni šampioni: Marko Tejić, Nikola Rebić, Marko Gudurić, Đorđe Kaplanović, Dejan Davidovac i Dragan Apić. Konačno – šansa!

Sećam se kad sam bio otprilike u uzrastu ovih momaka, i trenirao košarku. Trener mi je na jednoj utakmici doviknuo: “Ovo ti je šansa, sad se pokaži!” Da sam se tad pokazao danas bih imao nacionalnu penziju, ali nisam… Te trenerove reči nisu na mene delovale stimulišuće, nego suprotno: vezale su mi ruke i noge, usporile protok misli. Siguran sam da se tako nešto neće dogoditi Zvezdinoj šestorki, jer oni su već dokazali da na njih ne deluje nikakav spoljni uticaj, i da vrlo dobro znaju koji je njihov šampionski put.

Na primer, taj mali Nikola Rebić. Priznajem, nije mi se dopao na utakmici koja je za njega bila “šansa, sad se pokaži”. Bio je to onaj nesrećni meč finalne serije plejofa protiv Partizana kad se, posle opšte tuče, igralo 5 na 3. Rebić se rastrčao, sipao trojke i dvojke, publika je odavno bila isterana iz Pionira a mi novinari smo se zgledali, i kao da smo sebi postavljali pitanje: Šta se ovaj klinac toliko napalio protiv tri protivnička igrača?

Sudbina je htela da je Rebron, kako zovu Nikolu Rebića, bio prva i prava žrtva tog svog napaljenog performansa. Cele sledeće sezone skoro da nije ulazio u igru. Međutim, zapao mi je za oko, pažljivo sam ga posmatrao na zagrevanju. I video da je dečko potpuno posvećen košarci, iz očiju mu zrači želja za pobedom. Takvu želju kao Rebron valjda ima i Lebron, ne znam, nisam imao priliku da mu analiziram pogled.

Nikola je prošle sezone bio objektivno treći plej u rotaciji Dejana Radonjića, Ispred njega su bili skupo plaćeni Markus Vilijams i reprezentativac Stefan Jović. Po potrebi, na “keca” je uskakao i Dženkins, ali Rebić nije dobijao šansu. Sada, sa 20 godina, vreme je da bude jednu sezonu bekap plej, na primer Joviću, a da onda u jesen 2016. preuzme odgovornost kreatora Zvezdine igre. On u narednom prvenstvu ABA lige i u Evroligi mora imati dvocifrenu minutažu, da ne preterujemo – neka to bude 15 minuta, ali nikako ne sme sedeti na klupi. Sećam se jednog drugog velikog igrača koji je tako sedeo na klupi, pa onda čak bio prebačen u tadašnju Mega Vizuru – sve zato jer je njegov tim jurio titule, i nije bilo prostora za razvoj mladih talenata. Taj igrač se zove Bogdan Bogdanović, a u Partizanu je u to vreme trener bio Vlade Jovanović.

Marko Tejić je imao za nijansu bolji tretman od Rebića. Sezonu je počeo kao rezerva Luki Mitroviću na četvorci, ali kako su utakmice nosile sve veću važnost i težinu, tako je i on ostajao sve više prikovan za klupu. Trener je radije prebacivao Kalinića na četvorku, nego da Tejića forsira. A i sam Tejić bi mogao malo više agresivnosti da pokaže, nekako je suviše fin i nežan, džentlmen među zverima. Moraće da probudi zver u sebi, onu koju je Rebić odavno probudio, i teško je obuzdava.

MVP Evropskog prvenstva Marka Gudurića nisam nikad gledao uživo, jedini utisak o njemu stekao sam preko TV ekrana. A moj utisak je da je on već sad potpuno formiran igrač, fantatsična dvojka, i morao bi, ali morao da sledeće sezone u Crvenoj zvezdi bude rezervna dvojka. Kažem rezervna jer razumem ambicije kluba, ali u Markovom slučaju to mora biti pripremna sezona za ono što će da sledi: Gudurić je projektovan da bude lider Zvezdinog tima u godinama posle 2016!

Još jedna stvar me raduje, a to je povratak slavne škole FMP-a na veliku scenu. Godinama je ta škola s pravom smatrana za najbolju u Evropi, ali nekako najveći dragulji nisu stigli da se dokažu, prerano su odlazili. Na primer, šta je Miloš Teodosić pružio FMP-a? Ili Zoran Erceg? Da ne pominjem Nemanju Aleksandrova, Milana Mačvana, Nenada Miljenovića ili Dejana Muslija. Sve su to odlikaši iz škole koja ima i internat, i sportsku gimnaziju, i dve sosptvene hale, i sjajne trenere mlađih kategorija, i – pre svega – odličnu, pravu domaćinsku atmosferu. Ovo poslednje sam više puta potencirao, činim to i sad.

Ako je Zvezdino opredeljenje da pruži šansu Rebiću, Guduriću, Tejiću, Kaplanoviću, Apiću i Davidovcu iskreno, onda je to povratak staroj školi naše košarke koja je izbacivala šampione kao na pokretnoj traci. Ne može se nikad postati šampion sedeći na Zvezdinoj klupi, kao Rebić, Tejić i Kaplanović. Niti se šampion postaje na minornim utakmicama kakve igra FMP, gde Gudurić, Apić i Davidovac nemaju priliku da se nadmeću sa boljima od sebe, i da u tom nadmetanju prevaziđu sopstvene mogućnosti, i trajno ih pomere.

Velika je odgovornost na treneru Dejanu Radonjiću, i u sledećoj sezoni on mora pokazati da li je ove 2015. bio samo “srećni dobitnik”, ili je čovek koji stvara asove. Pre njega su mnogi, da ih sad ne nabrajam, imali petlju i sve što ide uz to da daju šansu klincima kakvi su bili Dražen Petrović, Saša Đorđević, Toni Kukoč, Dejan Bodiroga, Vlade Divac… pa preko Miloša Vujanića do Bogdana Bogdanovića. Ako je mislio da je sa tri titule završio posao, Radonjić se grdno vara. Tek naredna sezona će biti maturski ispit za njega, moraće da pokaže da li je sposoban da pomiri ambicije velikog kluba sa talentima kakvi su mu povereni.

A što se šest Zvezdinih momaka tiče, kao i njihovih kolega iz zlatne reprezentacije, poruka glasi: “Ovo vam je šansa, sad se pokažite!”

 

Photo: kkcrvenazvezda