Sonja Petrović – ženski Bodiroga                            

 

Ona nije tipična zvezda. Čak i ne voli to da bude. „Moj život nije ekstravagantan i ne vidim razloga zašto bih bila mnogo u medijima. Moje je da igram košarku, i to radim“, često zna da kaže. Ona zaista ne pravi nikakve ekcese van terena, ne trudi se da joj život liči na flimsku ili muzičku zvezdu, košarku shvata veoma ozbiljno. Divno je vaspitana, kulturna, ljubazna, predusetljiva. Ali, na terenu…. to je neka sasvim druga priča. Ona je jedna od najboljih i najkompletnijih igračica današnjice koju bi poželeo svaki kluba na svetu, s obe strane okeana. Reprezentativni je i klupski prvak Evrope. Bronzana sa Olimpijskih igara u Riju. Ona je pandan Bodirogi u ženskoj košarci. Ona je ta zbog koje se ženska košarka vizuelno ozbiljno približava muškoj, i to onoj najboljoj. Ona je jednostavno: Sonja Petrović.

A priča počinje ne baš te 1989. kada se Sonja rodila, ali nekoliko godina kasnije, kad je vrlo rano pokazala interesovanje za košarku i počela sa prvim treninzima. Bivšoj nam državi tada su ukinili one čuvene sportske sankcije i njene muške kolege krenule su da dokazuju svetu šta je propustio tih par godina koliko nas nije bilo. Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj, Bodiroga i ostali, držali su časove košarke na rvropskim i svetskim prvenstvima, a mala Sonja je u tome videla sebe. Bila je sigurna da i ona to može jednoga dana. Iako joj je tata nekadašnji čuveni košarkaški sudija, i kasnije generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije, presije da se bavi ovim divnim sportom nije bilo. Naprotiv. Rade Petrović je u početku čak bio i protiv toga da mu se kćerke bave košarkom. Ali, one su bile uporne. Ubrzo je postalo jasno da to nisu samo dečije bubice, već da su one čvrsto rešile da se time bave. Sonja pogotovu.

Sa majkom Nevenkom i ocem Radetom Petrovićem

Karijeru je započela u Čukaričkom ali njen prvi veliki klub i najveća ljubav bila je Crvena zvezda. I sada je vezana za crveno-bele boje i pomaže kad god može svom voljenom klubu. Nažalost po Zvezdu, rano je otišla u inostranstvo. Imala je samo 17 godina. I to je bio presedan jer se dozvola za odlazak nije davala pre osamnaeste. Kaže da nije možda bila ni dovoljno zrela za tako nešto ali izazov zvani Barselona, jedan od najvećih klubova sveta, bio je isuviše veliki. Tadašnja igračica Miljana Musović pomagala joj je puno na početku, to se ne zaboravlja. Roditelji su dolazili stalno u posetu. Ipak, 17 godina je isuviše malo. Preplakala je ceo put, sa presedanjem, do Barselone. Kasnije je plakala sve manje. Shvatila je da je to njen novi život. Surovi život profesionalca. Drugari su joj zavideli na odvojenom životu. Ko od nas nije voleo u tim godinama da mu roditelji otputuju, da uživa u stanu, da pravi žurke, pozove momka ili devojku, jede šta hoće. Sonja je sve to mogla, ali…..

Naravno da nije sve u tome. Bila je željna porodice, svoje sobe, mamine hrane. Međutim, naučila je i navikla se na to kako izgleda život sportiste i posle je sve išlo kao na traci. Uvek je znala da odabre pravi klub. Da li joj je u tome pomagao iskusni otac Rade, ili je i njen ženski instikt tome doprineo, tek Sonja je započela u Zvezdi, nastavila u Barseloni, potom u francuskom Buržu, gradu koji  živi za košarku i sa kojim je uzela sva tri trofeja te godine, a onda je prešla u Moskvu. Gigant iz Rusije, Spartak, pokazao joj je sav užitak vrhunskog profesionalizma, dostojnog prvaka Evrope. Igrala je sa najboljima. Čak i kada je sedela na klupi, učila je i napredovala više i brže nego negde gde bi mnogo više igrala.

Imala je sve, i sa košarkaške i ljudske strane. Rekli smo ranije da je život profesionalnog sportiste često surov i nepredvidiv. To je neminovno zakačilo i Sonju. Dve teške operacije kolena u kratkom vremenskom periodu, pretile su da prekinu karijeru ovoj vanserijskoj košarkašici. Ali, njena upornost, volja i briga ljudi iz Spartaka, bila je presudna da dobije i ti borbu. Borbu sa samom sobom. Vera koju su joj ljudi iz kluba davali osnažila je i njenu veru. A kao pametna osoba, iskoristila je taj period da usavrši još neke elemente svoje igre za koje je smatrala da nisu dovoljno dobri. Znala je da ako izađe iz toga, da će biti još jača, još bolja. I bila je. Mentalno je očvrsula, a na terenu je postala jedna od najkompletnijih igračica na svetu.

U dresu reprezentacije Srbije na Olimpijskim igrama u Riju

I za još nešto je iskoristila period oporavka. Za školovanje. Kao sjajan đak, upisala je FON koji je zanimao ali i koji je omogućio školovanje na daljinu. Kada je bila ovde radovno je išla na predavanja, uporedo vežbala, oporavljala se od teške operacije i shvatila da ništa ne gubi. Vratila se bolja nego ikada. U Ameriku je išla da igra u dva navrata. Prvi put sa samo 23 godine u Čikago, a drugi put prošle godine u Feniks, sa kojim je igrala polufinale WNBA. Dokaz da zna da izabere klub bila je i sledeća stanica nakon Moskve, a to je Prag i USK sa kojim je takođe postala prvak Evrpe, a ove sezone osvojila ligu i igrala polufinale Evrolige. Kakva karijera.

Uspomena na dane provedene u WNBA

Kada je Marina Maljković došla na čelo naše ženske košarke, koja je godinama ranije čamila u nekom evropskom zapećku pokušavajući da se vrati na one stare staze uspeha, i kada je uz sjajnu Jelenu Milovanović pridodala sestre Dabović, Radočaj, Butuliju, kasnije i Pejdž, poziv Sonji Petrović bio je kao šlag na torti. Ili jagoda, ako više volite. Mnogi stručnjaci tvrde da je to bio presudan momenat kad se jedna odlična, perspektivna reprezentacija, preobrazila u vrhunsku. Dostojnu titule prvaka Evrope u Budumpešti i bronzane medalje na Olimpijskm igrama u Riju.

Sa Sonjom smo postali kompletniji, opasniji, ubojitiji, dobili smo mnogo više rešenja u napadu. Ona je bila poslednji zarez na ključu koji je otključao staru bravu, na još starijim vratima iza kojih su čekale generacije košarkašica da urade ovo što su prethodne dve godine uradila Marinine devojke. Pomognute sa par entuzijasta u Savezu. Posle poraza, ali i posle pobede svi su pamtni. Pre ovih istorijskih momenata u to su verovale samo one. Kockice su se sklopile i naša ženska košarka je opet na svetskom i evropskom vrhu. Ako bude pameti tu će i ostati. Sa Sonjom u timu, naravno.

I ako ste se možda zapitali zašto je ovih dana izabrana za košarkašicu 2016. godine u izboru Košarkaškog saveza Srbije, pročitajte ovaj tekst još jednom. Srećna Nova godina.

Photo: MN press, KSS, WNBA