Souly: Moj privatni “Koš”

U jedno naizgled divno vrime, a ono malo morgen, u stvari u jedan prilično zao čas, u onoj jedinoj sezoni u kojoj Vlade beše najboljim evropskim košarkašem, te iste godine kad prvi put odlepio sam na Miles Runs The Voodoo Down, baš tad kad bubao sam banane od table svima koji se usudiše da stanu mi na crtu, svalilo se mnogo toga na nas i složilo nam frku – na nas košarkaške polupismenjakoviće a ipak ljubavnike, na nas basket-grebatore, neuspješnike i povremendžije… ma na sve nas na nebu ovom divljem đe trenutno caruju srpske čokoladice i Mig-ovi, bosanske fatve i burke, te malo jače i gluplje ‘rvacke plavuše, jer u to doba ne bješe nijednog normalnog čovika koji košaricom napajao se nije. Godine te 1989, nakon punih 9 godina, Juga je osvojila košarkaško zlato. Jeste da je to bilo u Zagrebu, na tad još domaćinskom parketu, jeste da se radilo samo o Evropskom prvenstvu i da se igralo samo pet bijednih tekmi, i jest da u finalu nismo dobili onaj zadnji SSSR, već neku tamo dužnu Grčku, ali znate kako je – zlato je zlato. Jes’ da se o ovom zlatu ispredaju bajke, u ispraznim uspomenama matori i jalovi kunu ostalima inferiorne košarkaške majke, ali valjda to mora…

Odmah nakon toga, tri stožerna košarkaša Juge potpisuju za NBA timove (uf, kakav je to bio bum) i samo malko dalje, pojavljuje se prva jugoslovenska, a ono – specijalizovana, košarkaška revija, prvi košarkaški časopis – ovaj baš ovdi ako neko čita, danas onlajn, sutra još bolji i ubuduće ako ga neko cyber batinom ne zatuče, ako ne nestane ko šta misteriozno bledi i nestaje sve vrijedno u nas – drugarice i drugovi – Koš magazin

Znal sam ja te gazde što ga osmisliše davno pre toga. Vladu Stankovića znam još iz zagrebačkog Vjesnika koji, jednom davno, bijaše ozbiljna novina, svetskog ugleda, barem formatom papira, a Vlada ipak čita je Rimljanku i gleda Dvoboj na suncu sa Grigorijem Pekićem davno pre mene, pa onda Acu Ostojića (koji danas redovno nervira nadobudne zvezdaše) gutao sam godinama posredstvom Tempa, djelomično zato što često je ubacivao razne džezi elemente u svoje tekstove. I sve ostale divne suradnike, stručnjake i kontributore gutao sam redovno i halapljivo. Za razliku od mene, pomalo pajaca košarke i ovog sajta – oni su ozbiljni ljudi, spisatelji i životni igrači. A ko je jači taj kvači… Ća bi reka Zoran Radmilović – kresnuće mi majku baš oni iz vrhovne uprave i osakatit il’ stopirati tekst, al tinja mi nadica da ipak neće jer im slažem hommage. Srpski to kaže se omaž, a oni tako, mislim Vlada, Aca i svi ti ostali majstori, složiše ponad naših života neponovljiv košarkaški kolaž. magazin Koš bio je u primata mog nivoa instantni hit, ne moram ni da kažem da u centar pogodio je bit i kupovao sam od starta sve brojeve i čita ih reprizno više puta, pa iznova i ponovo, isto ka Mebiusa i Hermana, sve dok ne stiže me ona JNA kletva kruta, tamo onog septembra iduće 1990. godine, odma nakon balvana u Kninu, nezaboravnog prstenca jednoj, danas čuvenoj, hrvatskoj umjetnici u mračnom i trošnom zagrebačkom kinu, odma nakon svetskog zlata naših košarkaških momaka, rujna petnaestog, maksimalno nesretnog, ali tako to već braćo šljaka…

Mislim, ta JNA, ma cila ta Bosna, uglavnom Sarajevo i kristalna sećanja – od blata i snega, a nema u me nekog posebnog kmečanja. Naravno da i tamo dolazio sam do Koša jer situacija još ne beše total loša. I utočište u tom svemu, u toj košarkaškoj nalazio sam oazi, jer bili smo zajedno mnogo jaki. Čak i pred rasulo… Ne lezi vraže, neđe krajem februara ’91 zabraniše nam izlaske u grad, specijalna pešadija, sa 75% meni mnogo dragih Šiptara (ko je ginija prvi na crti?), 1% nas nenormalnih i 24% onih pravih, nepatvorenih, narodnih ljudi, ukinuše nam TV gotovo u potpunosti – mogli smo da gledamo porniće putem video plejera i TV samo onda kad bitnu igru šampiona igra fudbalerska Zvezda il’ gazi Evropom košarkaška Jugoplastika.

Elem, neko u mjesecu maju dofura je aprilski broj Koša u našu kasarnu – na Lukavicu u Selju, ja ono sav u treperavom veselju, čitam braćo pod šlemom, na kiši, stranice se već raspadaju na dodir od neartikuliranog bola, al osjećam da živim, košarka venama žednim ponovo mi kola. Posredstvom Koša. A vrime sve gore… Bojna, vatrena akcija, najpre Hercegovina, onda Slovenija, stotina sati u nagužvanom transportnom helikopteru ili avionu, da izađem, pobegnem, zbrišem – popušio bih i slonu. Jebiga, bješe u toj armiji i dobrih likova, čak oficira, jedan od njih ne dade mi mira i reče da ja, ko pravi bastard, mješanac, a kakti pravi Balkanac, nikad neću dobit bojevu municiju i ubit neprijatelja, pa – mora da se dezertira. Sredio mi sve, dade mi moj, dugo mislio sam pokojni, kapetan Živko, 100 marki bez ikakvih čarki i posede me na voz iliti vlak koji nije si moga tad priuštit svak i zapičih do Beograd braćo – 30.8. 1991. oficijel datum to već beše i na WC većinu vremena zaključan provedoh, sa magazin aprilski Koš u ruci, a da ne budem lažno nefer i Ritam, još jedan travanjski broj jednog beogradskog muzičkog časopisa. Ako se iko seća… Braćo i sestre…

Beograd… Konačno Beograd… Vojne murije na stanici nema, čeka me tu civilno odelo, još 100 nemačke od rodbine marke i patike ća ime nose starke. Čekaju i neke ribe da se iskrcam, čule su o meni sve važno, najbolje i lažno… Al’ nikako da mi se u akciju krene jer kad Knezom šetnem pola Hrvatske tamo sretnem. Souly, Souly, pa đe si to se obreo, ko da sam Isus sa nebesa il još neka gora upitnog postojanja blesa – trudim se da ignoriram realnost. Tih mojih mesec dana u Beograd ionako nisu za javnost, imadoh promašaja i odjeba bezbroj, takva beše ujdurma ta stvarnost. Ali u taj isti Begeš, dole ispod Slavije, kada šina savije, kupujem sredinom septembra poslednji broj Koš magazina koji držal sam u ruci. Broj 30 sa Medžikom i nekim našim klincem (Tarlać? Tomašević?) na naslovnici. Onako, papirno, fizički. Ritam na kioscima nisam našao.

Mojne da se uvredite, frajerska spika, ne… A vi, potrudite se isto tako mlađa braćo – bežite glavom bez obzira, jer ima onlajn Koš danas svuda… Kidajte ka ća pobego sam kukavički ja jednog dana iz tog kvazi superiška Begeša, zbrisal kao lastin rep od mirisnih pičića, zapalio zapadno od raznih, interesantnih, pametnih i zgodnih mladića, a vidite – ništa od tog svega imao nisam, opet ponizno služim balkanskoj raji. Tako nekako, gepek, Mađarska, a Austrija je već EU, a ja sa ona seljačka sportska torba koju niko u Evropi nema valjda već stoljeće, još bijah fan ugaslog novinskog giganta Borba… I sva ta Evropa za moj raskalašeni antitalent bila je mala – Holandija, Belgija, Francuska, Engleska, Švabija… Češka tek dade mi onaj gešmrnc, samrtni mir, a onda još i sigurnost osmatranja ostatka sveta i divljeg mi istoka đe zavladala je sitnog zuba stoka.

Lete godine, prolaze vozovi, kontinenti i avioni, funkcije, dolari, divne žene i one malo manje ali zato moje, pa financijski isplative tezge, putujem istok, zapad telepatski, džemam i spavam s Vudijem Alenom u stanu na Menhetnu, pijem burbon s Majklom Daglasom u njegovom privatnom džetu, Salma Hajek uleće mi sa dobrom spikom i još opasnijim dekolteom, no pusti sada tugu što ja volim drugu, Salma… Jer cijelo to vrijeme povremeno žvaćem taj zadnji broj Koša koji uspija sam nabavit septembra ’91… Jednom tamo mnogo kasnije, dok tako žvakah i preživah, reče mi neka moja divna treba – Što plačeš Duško? – ko da nisam pravo muško. Vojevao taj je sa mnom dugo Koša broj, bio mi drugar, savjetnik, pa iz isti smo košarkaški stroj, naslovnica davno se odvojila pa sam selotejpom moro da je fiksiram, a sredinu časopisa uopšte ni ne diram – morala da potraje mi ta neobjašnjiva intima.

Trajala je tako ta suluda privatnost sve do same mi smrti, mislim one moje prve ili beše već treće, jer kukavice umiru stoput za razliku od hrabrih. Ritam davno neđe sam posijao, ali onaj septembarski Koš broj 30 iz ’91, taj me sledio i pratio. Nema veze što došla je sadašnjost, što ispunila se budućnost, povremeno volio sam da se otkačim, a u tom Košu još Dražen bio je živ, Vlade pretio je da će da postane NBA superstar, Željko Obradović Cepač još nije bio veliki trener, a Pink Panter Toni doimao se kao drugi najbolji basketaš planete, tek iza onog mangupa Džordana.

Koš taj stari imao je eminentno mjesto u svim mojim kasnijim selidbama i putanjama, uvek na vrhu nekog važnog kofera sa točkićima, a zadnji put sam ga držao u ruci pre desetak godina kad odlučih ponovo da omirišem balkanski zrak. Nakon toga nekako sam ga zaturio i već sam pomislio da sam amajliju izgubio, svoju snagu, ka onaj Samson frizuru i onda odlučih, još jednom kukavički – eh, kako sad ni Koša nemam, vreme je da počnem za narednu smrt da se spremam. Ali neće ići, valjda potrošio sam ih sve i namerno sudba na životu me drži dok mi se mozak košarkaškim prasećanjima prži. Ufurao sam se u neki svoj san, jasan ko sunčani jadranski dan i tamo neđe pre godinu i malo više dana, u stanu nekog svog jarana, Gugl palim, nešto tražim, linkove klikam – kad ono pojavi se stari, onaj žuto-crveni Koša logo…

Ma koji crni logo – rasturila si me totalno nečista košarkaška drogo, da se skinem s tebe, slabić, nisam mogo, pa me sad kažnjavaš sve gorim i gorim halovima. I danas, još uvek, taj Koš neće s monitora da mi se makne, iz tog čudnog sna da odleprša, umislio sam i moje lično ime i nadimak da se pojavljuju tamo, velim vam, braćo, košarkaški zastranio sam odavno. Možda izbavio bi me iz svega toga neki kolac od glogovine, ali neka, radije i u tom snu ću da živim jer balkanski basketaški sanjari osim Koša i nemaju neke domovine.

Photo: Koš magazin