Spartak se vratio na košarkašku mapu, Subotica treba na njoj da ga ostavi

Košarkaši Spartaka u Superligi. Ova informacija mami osmeh na usnama i mnoga sećanja u glavi. Na vreme, od pre dve decenije, kada sam počinjao da pišem, gledao košarkaše i košarkašice Spartaka, posmatrao kako Dejan Koturović, Vladimir Đokić, Dejan Mišković, Dragan Marković, Nenad Čanak, Saša Lazić,  Merlina Gostiljac, Angela Đelmiš, Kristina Semeredi, Violeta Vuković, Monika Veselovski… izrastaju u reprezentativce.
Devedesetih godina veka prošlog, kao što već jednom napisah, košarka se na severu Bačke gledala kao uvod u subotnje druženje sa prijateljima ili izlazak u grad. Često se dešavalo da me dok na prepoznatljivoj bicikli prolazim gradom, ljudi zaustave i pitaju kad su utakmice, imam li kartu više, mlađi da mi kažu da su Aleksića, Ivića ili Kmezića videli u gradu, da su u radnji sportske opreme Bobana Jaramazovića kupili iste patike kao one koje je nosio Dragan Marković…
I danas dve decenije kasnije, žao mi je što košarkaši nisu u Čačku savladali Partizan i osvojili makar Kup, kad već ekipe od prve prvoligaške, koju je vodio Goran Miljković – Finac, a čije je osnove postavio Janko Lukovski, do poslednje na čijem je čelu bilo nekoliko trenera nisu uspele da se domognu titule šampiona.

Šansa je postojala. Sredinom devedesetih naročito. Sve do momenta kada se ekipa nije rasula po Beogradu, Koturović, Đokić (sada trener Vršca), Marković i Čanak otišli su Partizan (Čane je i danas tamo i drago mi je što je uradio ono što mi je rekao pre dve decenije i postao trener), a Benčić, Mišković (trener juniora Vizure), Popović (trener Napretka, Vršca, mlade reprezentacije…) i Tadić u Zvezdu… Ivić se uputio u inostranstvo, kao i Aleksić. Obojica su danas treneri – Blagoje sa Bracom Mitrovićem vodi košarkašice Spartaka (možda će opet košarkaše), a Dragan je godinama u Mađarskoj. Baš kao i Stojan Ivković, koji je bio jedna od prvih “zvezda” tima. a danas je trener Solnoka. Svi oni gradili su kult košarke u Subotici, ucrtali je na evropsku mapu, kroz nekoliko godina igranja u Kupu Radivoja Koraća (tada bilo FIBA takmičenje) i Kupu kupova.
Ovi momci sada, koji nemaju trenera jer se Dušan Alimpijević i Slobodan Ljubotina sele u FMP, imaju priliku da subotičkoj košarci kroz Superligu udahnu preko potrebnu dozu kiseonika. Da je ožive, postave na zdrave osnove i nateraju upravu da se ozbiljnije nego do sada (a bilo je korektno) bavi klubom i njegovim razvojem. Jer, ako Superliga u vreme kada je Novi Sad basketaški mrtav i od Subotice do Beograda ili Starih Banovaca nema ozbiljne košarke, nije prioritet, onda ni ovaj uspeh nije trebao da se dogodi. Prirodno je da se zaustavim. Ali neću. Zbog mojih drugarica košarkašica i žala za titulom prvaka. Bila je realna, ali nije bilo sluha. Novca čini mi se moglo se naći. Da se samo malo mislilo Angela, Monika, Krista, Ivana, Rada, Nina, Vesna, i ostale imale bi bar jednu titulu. Ovako svi mi imamo uspomene i nadu, da će i devojčice krenuti ka vrhu i prestati da budu ekipa za sredinu tabele i popunjavanje lige.
Tradicija koju košarka ima, a koju grad, kao i u slučaju drugih sportova (osim možda rvanja zbog fantatstičnog Davora) nedovoljno koristi ne dozvoljava prosečnost. Pokojni i legendarni direktor i trener Spartaka Petar Vucelić i Karlo Kopilović odavno su me naučili:
“Ljudi ne vole sredinu! Hoće ili titulu ili borbu za opastanak. Samo u ta dva slučaja napuniće Halu”.
Karlo i Pera, nažalost godinama nisu sa nama, a videćemo da li se šta promenilo i šta će Subotici doneti Superliga.