Stepenice za nebo

 

Moj prijatelj Dugi je u jednoj svojoj kolumni na ovom portalu pomenuo je stepenice na stadionu Radničkog na Crvenom krstu. Uz napomenu: “Ko zna o čemu pričam – u redu, ko ne zna – nema veze”. Ja dobro znam o čemu priča, radi se o stepenicama koje su se niz tribine nekadašnjeg stadiona (danas je to dvorana) spuštale do terena. Naravno, betonski teren, a kakav bi drugi bio?

Gulili smo Dugi i ja te stepenice najmanje dvaput nedeljno. Toliko često su juniori Radničkog imali treninge. A svi koji su nas trenirali – Bata Đorđević, Bora Cenić, Vladan Marković i Piva Ivković – imali su “specijalni” trening za sticanje kondicije: skokovi sa dve noge stepenicama do vrha, a onda trk dole niz stepenice. Još su nam nekako išli skokovi gore, ali onaj trk dole je baš strašan. Moraš da paziš da se ne strmekneš na glavu i ne polomiš. A stepenice su bile, kao i tribine stadiona, od nekog betona sa krupnim šljunkom, oštri komadi su virili i čekali žrtvu. Skoro svaki stepenik je bio oštećen, falili su komadi, mada ja mislim da su ih tako napravili. Ne dao ti bog da se izgrebeš na onaj oštri komad šljunka, to su bile rane koje ne zarastaju mesecima.

Kao što nije bilo prijatno trčati tim stepenicama, ništa nije bilo komfornije ni sedeti na njima. A kad su se igrale važne ligaške utakmice muškog tima tribine su bile krcate, pa i stepenice. Mi klinci bi obično sedeli na njima, nagde pri dnu, blizu terena. Bio je tu obavezno i neki lokalni mamlaz sa Krsta, sećam se imao je glas prodoran kao čuveni Zeka iz Železnika, ili Miša Tumbas. Pre početka svake utakmice, kad se sudija spremao da podbaci loptu, on bi viknuo da se čulo do trolejbuske stanice kod pozorišta: “Napred republiko sa Krsta!” To je sredinom šezdesetih bila takva jeres za koju se išlo u zatvor. Kakva republika, pa mi smo u Jugoslaviji imali šest republika, i ko to hoće da proglasi sedmu? Ako je nešto moglo biti ocenjeno kao rušenje ustavnog poretka SFRJ, to je bila ova parola. A nama klincima je baš imponovala, osećali smo se kao da smo nešto posebno, kao da smo deo nečega što ima muda da kaže – kakvi kaže, da vikne – ono što niko drugi ne sme. Bio je to Otpor u Titovo vreme, mislim da me sada razumeju i ovi mlađi.

Na tim neravnim stepenicama sam sedeo i kad je Radnički igrao jednu utakmicu sa OKK Beogradom. Đurić, Ražnatović, Čermak – imali smo jak tim, ali Radivoj Korać nas je punio samo tako. Svaka lopta je išla njemu, a on davao svakakve koševe: ružne, nemoguće, pod faulom, ali nije promašivao. Uostalom, tada je njegova norma bila četrdesetak poena po utakmici. Ja sam pokušavao da iznerviram velikog Koraća, i neprestano mu dobacivao, u stilu: nemaš pojma, uaaa, vezaro, promašićeš… Bilo je i drastičnijeg vređanja, a u jednom trenutku je Korać krenuo da izvede aut na dva metra od mene. Ja zapenio, a on podigne glavu, pogleda me, i kaže: “Idi bre mali u pičku materinu”. Eto, to je bio moj jedini razgovor u životu sa Žućkom. Verujte mi, bio sam ponosan čak i na to što me je opsovao, jer ipak mi se obratio. A koliko sam ga voleo i cenio, i istinski želeo da budem igrač kao on, svedoči što sam od prve utakmice za juniore Radničkog pa do kraja moje skromne karijere uvek imao dres sa brojem 5. Nije dolazio u obzir bilo koji drugi broj, verovao sam da ću jednog dana sipati koševe kao Korać. Kasnije sam shvatio da je on jedan i neponovljiv, ali broj 5 na mom dresu je ostao.

Pored privilegije da gledamo Koraća i u to vreme najveće majstore košarke u Jugoslaviji, imali smo mi juniori još jednu: skoro svake nedelje igrali smo trening utakmice protiv seniorskog ženskog tima Radničkog, koji je u tada bio šampion države. Na tim utakmicama sam shvatio da nisi dobio batine dok te žene ne isprebijaju. Kako su dame tukle!!! Kako su se gurale, grebale, laktale! Jednom sam uleteo sa loptom u njihov reket, i slučajno kolenom dosta jako udario u stomak čuveni Milicu-Micu Radovanović. Odmah sam stao i izvinio joj se, a ona je samo procedila: “Ma igraj dalje, nije ništa”. Priznajem, da je u mene neko onako uleteo kolenom presamitio bih se i bolovao nedelju dana.

Na tim utakmicama meni je najčešće zapadalo da čuvam Jelicu-Jelku Kalinić, našu reprezentativku. Bila je visoka otprilike kao ja, ali dvaput šira. Imala je ogromnu snagu, oduvala bi me kad god je htela ma koliko se ja trudio da joj pokažem kako ipak ima muškarca ispred sebe. Jelka je bila prava životinja na terenu, a kad se trening završi predivna devojka, pitoma, nežna, svi smo je voleli i obožavali.

A kad padne kiša, naši treneri su imali specijalni tretman. Teren bio neravan, stvarale su se bare i bilo je nemoguće igrati. Zato bi trener odabrao dvojicu-trojicu, dao im metle i rekao da počiste svu vodu. A mi ostali bi, umesto košarkaške lopte koje su u to vreme bile retke i dragocene, pa nije baš bilo preporučljivo da se natope vodom, dobili medicinke. Tim teškim loptama bi se dodavali sve dok se teren ne sredi. A onda bi dobili prave lopte, i prvih nekoliko šuteva bi išli preko onih čuvenih stepenica, neki put i preko stadiona. Toliko se ruka navikne na medicinku da prava lopta izgleda kao perce, i dok se ne adaptiramo pogađali smo krov upravne zgrade pored stadiona.

U toj zgradi, koja i dan danas stoji na tom mestu, ima jedna mala sala u kojoj smo zimi trenirali. U sali je i izdignuti deo, kao pozornica, na kojoj je bio ring za trening boksera. Tu je Toma Hladni stvarao bokserske šampione. Kad bi mu se učinilo da njegovi puleni slabo rade nogama, naređivao im je da igraju košarku, ali – sa medicinkom. To je tek bio humor gledati nevešte boksere kako pokušavaju da medicinku dobace do koša. Mislim da su se njihove utakmice završavale uvek sa 0:0, ali je sala posle njih toliko bazdila na znoj da se nije mogla izluftirati satima.

radnicki 082015 3

Naravno, tu nije bilo nekih specijalnih svlačionica, nego smo se često presvlačili u upravnoj zgradi u nekoj kancelariji. Jednom sam tako, dok sam se spremao za trening, ugledao u uglu kancelarije kartonsku kutiju punu knjiga. Sve su bile iste, crvene, platneni povez, a na koricama je pisalo “Radnički 1920 – 1955”. Nisam izdržao, maznuo sam jednu i posle je danima čitao i gledao kod kuće. Čuvam je i danas. Radi se o monografiji Sportskog društva Radnički povodom 35 godina postojanja. Na trećoj strani fotka preko cele strane – Tito. Na petoj strani opet fotka preko cele strane – Ranković. Sledi priča o osnivanju Radničkog, pa o velikanima, uglavnom fudbalskim i bokserskim. Ima i košarkaša: priče o Milici Radovanović, kapitenu muškog tima Miti Reljinu i perspektivnom mladom treneru ženskog tima Ranku Žeravici. Nedavno sam ponovo prelistavao tu monografiju, i video nešto što mi je svojevremeno promaklo: poslednjih 47 strana su samo reklame!!! Negde jedna preko cele strane, negde dve, tri, ali – brate – radi se o 1955. godini, kad je to štampano. Neko je tada itekako mislio na marketing. Železara Ravne, Tekstil Beograd, mebl štofovi Zlatibor, Fabrika azota Ruše, Bosna-coop, građevinski materijal Tara, Industrija traktora i mašina, Balkanija, Ključ, Duga Resa, Rafinerija nafte Boris Kidrič… i tako na punih 47 strana.

Kad sam svojevremeno shvatio kakvo sam blago ukrao, pekla me je savest. Pa sam pre desetak godina pozvao prijatelje koji su tada bili u rukovodstvu Radničkog, i ponudio im da vratim monografiju da je stave u neki klupski muzej. Odgovorili su mi da imaju tu knjigu, zahvalili se, a meni je pao kamen sa srca. Više se nisam osećao kao lopov. Sad sam ponosni vlasnik parčeta klupske istorije. Mada kažu da ima takva ista i u klubu… Ako naknadno ustanove da je ipak nemaju, moja ponuda i dalje stoji.