Stranci ? Ne, možda, da

 

Ako sam dobro brojao, najmanje 16 reprezentacija moglo bi na Evropskom prvenstvu, koje počinje 5.septembra, da igra sa naturalizovanim igračima. Uz ogradu da većina sastava još uvek nije defitivna i da mi je, moguće, neko ime promaklo, spisak košarkaških legionara je sledeći:

Nemačka: Anton Gavel (Slovačka)

Belgija: Mat Lodžeski (SAD)

BiH: Aleks Renfro (SAD)

Hrvatska:Oliver Lafajet (SAD)

Gruzija: Džejkob Pulen (SAD)

Grčka: Vladimir Janković (Srbija)

Holandija: Mohamed Kerazi (Maroko)

Izrael: Dor Fišer (SAD)

Makedonija: Ričard Hendriks (SAD)

Poljska: A.Dž. Sloter (SAD)

Slovenija: Alen Omić (BiH)

Španija: Nikola Mirotić (Crna Gora)

Finska: Erik Marfi (SAD)

Češka: Blejk Šilb (SAD)

Turska: Bobi Dikson (Ali Muhamed) (SAD)

Ukrajina: Džerom Randl (SAD)

Kao što se vidi, većina naturalizovanih igrača su Amerikanci i, opet većina, plejmejkeri. Očito, mesto organizatora igre postalo je deficitarno u Evropi i mnoge selekcije pribegavaju davanju pasoša. To je posao u kome svi dobijaju: selekcije rešavaju ključni problem organizacije igre, američki igrači postaju „Evropljani“ i lakše nalaze posao jer ne zauzimaju mesto stranca, a dobro prolaze i menadžeri. Ispada da su svi zadovoljni, ali problem ostaje – u Evropi je sve manje plejmejkera. Ako se tendencija nastavi, niko ih neće ni stvarati. To je dug, spor i skup proces sa neizvesnim ishodom. Zato je uvek lakše kupiti ono što fali.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja se i dalje uspešno opire talasu naturalizacije igrača. Selektor Saša Đorđević ima jasan i čvrst stav, isti kao i njegov prethodnik Dušan Ivković – dok je on selektor stranci neće igrati za našu reprezentaciju. Generalno, podržavam taj stav iako je Srbija jedina od zemalja bivše Jugoslavije bez stranaca u reprezentaciji. Ne znači da su Srbi najpametniji, ali nema sumnje da su košarkaški najponosniji jer neće pomoć igrača koji košarkaški nisu rasli u Srbiji. Nema sumnje da bi jedan Bo Mekejleb, koji je 2011. doveo Makedoniju nadomak medalje, pomogao i Srbiji, ali šta bi onda bilo sa Teodosićem, Markovićem, Nedovićem….?

Koliko sam uspeo da nađem u dokumentaciji, FIBA se prvi put srela sa problemom nacionalizacije igrača 1969. Grci su stigli u Italiju sa izvesnim Tanasisom Kristoforuom koji je, po imenu, očito bio grčkog porekla, ali je problem bio u tome što je mesec dana ranije bio na turneji sa jednom američkom selekcijom. Grci su iskoristili njegovo poreklo, napravili mu pasoš, a sumnjičavi generalni sekretar FIBA Vilijam Džons odobrio je njegov nastup tek posle dužeg razgovora sa grčkim konzulom u Napulju. U Esenu 1971. u ekipi Izraela pojavio se Tal Brodi, koji je godinu dana ranije na Svetskom prvenstvu u Ljubljani igrao za – SAD. Za Špance su u Beogradu 1975. igrali Kliford Luik i Vejn Brabender, a 1981. imali smo prvi masovniji talas nacionalizovanih igrača: za Italiju je igrao Majk Silvester, za Izrael Džim Botrajt, Džon Vilis i Lu Silver, za Španiju Kandido Ćićo Sibilio a, na izvesan način, nacionalizovan je bio i Nikos Galis, Grk poreklom ali rođen u SAD i američki državljanin sve dok ga Aris nije vratio u domovinu predaka.

Većina od tih prvih nacionalizacija imala je više nego čvrstu argumentaciju. Luik i Brabender i danas žive u Španiji, kao i Majk Smit i Džoni Rodžers koji su kasnije igrali za Špance, Tal Brodi u Izraelu, Lu Silver je legenda Makabija, Galis je ostao u Grčkoj… Ima i danas opravdanih, ili bar razumljivih nacionalizacija. Ako je Nikola Mirotić od 14. godine u Španiji, zašto ne bi igrao za ovu zemlju ? Ili poslednji primer Antona Gavela, koji dugo živi u Nemačkoj. Ni Vladimir Janković, sin Bobana Jankovića, ne bi smeo da se smatram strancem u Grčkoj jer je odrastao u ovoj zemlji. Ima još sličnih primera, ali je još uvek više „komercijalnih nacionalizacija“ u kojima svi ponešto dobijaju. Koliko 2005. u Beogradu, stranci su bili retkost, Holden u Rusiji, Domerkant u Bosni, možda još neko….U međuvremenu je izuzetak postao pravilo. Naša izreka kaže da „tuđa ruka svrab ne češe“, ali u košarci može i drugačije da se primeni. Jedna „tuđa ruka“, Holdenova, donela je Rusiji titulu prvaka Evrope 2007. i nema sumnje da bi u trenutku slavlja bar 99 odsto Rusa podržalo davanje pasoša Holdenu. Većina nacionalizacija obavlja se legalno, uz saradnju nacionalnih federacija i vlasti, ali bilo je i falsifikata, čak i hapšenja zbog lažnih isprava. To se desilo Omeru Tomasu kome je neko uvalio lažni slovenački pasoš, a Pit Majkel je brže nego što je dobio bugarsko državljanstvo morao da ga se odrekne jer su papiri bili lažni.

U našem sportu ima i suprotnih primera, imamo reprezentativce koji nisu rođeni u Srbiji niti su u njoj sportski stasali, ali košarka se ne da. Iako me niko ne pita, iznosim svoj stav po pitanju stranaca: ne, možda, da. Ne – generalno, možda – u opravdanim slučajevima, da – ako se igrač formirao u zemlji za koju želi da igra, ili ako se trajno nastanio u novoj domovini.

 

Photo: FIBA