Svi priznaju: ovo je Zvezdina godina

Posle “generalne probe” koja se dogodila pre tačno godinu dana, kad su navijači Crvene zvezde probali da vide “kako im stoji” pehar, sada su ga zasluženo i po svim sportskim pravilima osvojili. Onaj isti trofej, koji su onako besno išutirali i razvalili posle poraza u prošlogodišnjem finalu plej-ofa, sada su prigrlili i nimalo im nije smetalo što je na njemu trinaest pločica sa imenom Partizana kao prvaka. Zvezdaše je interesovala samo ona četrnaesta pločica, na kojoj stoji ime njihovog kluba.
Iako pokušavam da u novinarstvu budem objektivan, priznajem da je i meni pomalo laknulo što su crveno-beli konačno prekinuli dominaciju komšija u crno-belim dresovima. Tih Partizanovih trinaest titula su sve odreda zaslužene i bez mrlje, ali mene je to podsećalo na neko drugo vreme, na Rumuniju sedamdesetih kad je Steaua bila prvak u fudbalu svake godine. Ili na Izrael, gde se košarkaški prvak unapred zna: Makabi. Čak i na Hrvatsku, u kojoj Dinamo slaže šampionske trofeje u svoj klupski muzej i niko ne može ni da mu se približi. Kao što svaka vlast teži da postane apsolutna, tako i dominacija u sportu nastoji da pređe u monopol. A to ne valja. Zato je dobro da se karte malo promešaju, da jedni shvate da nisu nepobedivi, a drugi da u sebi prepoznaju šampionski gen. Nebojša Čović, prvi čovek tima sa Malog Kalemegdana, svojevremeno je rekao da će se “u Srbiji živeti lepše kad Zvezda postane prvak”. Vrlo ružna misao, naravno da život neće biti lepši samo zato jer je jedan tim osvojio titulu prvaka, ali činjenica je da je smena na tronu dobra za našu košarku. Čović to nije rekao, a očekivao sam to od njega.
Dejan Radonjić je najzaslužniji za sve trofeje osvojene ove sezone. Ne samo da je ovaj temperamentni Crnogorac više pretrčao pored aut-linije od mnogih igrača svog tima, nego je i na neki način maturirao. Od trenera-luzera, za kakvog je smatran posle izgubljenih finala protiv Partizana u ABA i domaćoj ligi, postao je ekspert za pobede. Kapa dole!
Ne znam kroz šta je sve prolazio popularni Radonja prošlog leta, na koji način je analizirao sebe i pretraživao po skrivenim fijokama sopstvene ličnosti ne bi li pronašao pobednika, ali uspeo je u tome. I našao je igrače koji su sledili njegovu filozofiju, a ona se može sažeti u samo dve reči: paklena odbrana. Činjenica je da je Zvezda na odbranu dobila sve trofeje ove godine. I plasman u Top 16 Evrolige izboren je pre svega fanatičnom branjenju sopstvene “farbe” i obruča. Njena odbrana počinje ispod protivničkog koša, cela petorka intenzivno radi na tome da protivnika natera na grešku, a kad se tome doda 222 centimetra visoki Boban Marjanović dobija se kombinacija koju je vraški teško pobediti. Malo timova je uspelo da dobije Zvezdu ove sezone.
Iz Partizana su stizale žalbe da Zvezda igra na granici faula, i da tu granicu vrlo često i prelazi. Tačno. Pogotovo pre nego što izađe iz bonusa Zvezda insistira na kontakt igri sa bezbroj sitnijih faulova koje sudije vide ili ne, sviraju ili prećute. Uglavnom, dok crveno-beli ne nanižu četiri lične greške protivnik je već nateran na nekoliko izgubljenih lopti i mnogo izgubljene energije, tim je već stekao prednost – pa neka druga strana pokuša da ih stigne.
Dejan Radonjić je sjajno fizički pripremio tim znajući da samo takvi igrači mogu igrati dobru odbranu u dužem periodu. Jović, Kalinić, Lazić, Blažić, Zirbes pa čak i Dženkins bili su šampioni odbrane. A šta tek reći za jednog od najtalentovanijih mladih igrača sveta Nemanju Dangubića, koji se potpuno stavio u funkciju tima i posvetio skoro isključivo odbrani?
Naravno, sve to ne bi funkcionisalo da u ekipi nije bilo jednog velemajstora, a to je Markus Vilijams. On nije poznat kao defanzivac, slabo mu to ide od ruke, ali sve bogato nadoknađuje na drugoj strani terena. Ima meku ruku kao da je rođeni Čačanin, lucidna rešenja, preuzima odgovornost, čak poseduje još jednu odliku karakterističnu za prave majstore: ne igra dobro u kontinuitetu. Veže nekoliko utakmica na kojima briljira, pa ga onda nedelju-dve nigde nema. Znali su to u Zvezdi kad su ga dovodili prošlog leta, i Radonjić nije insistirao na Vilijamsovom doprinosu u baš svakom meču. Svesno ga je odmarao čak i na vrlo važnim utakmicama, a od njega je dobio poene koji su odlučili polufinale plej-ofa ABA lige protiv Partizana, a potom je Amerikanac ponovio slične partije protiv istog protivnika i u domaćem finalu doigravanja.
Sve u svemu, ekipa sa Malog Kalemegdana je apsolutno zasluženo osvojila domaći Kup i prvenstvo, kao i ABA ligu. Priznali su to – sportski – i trener Partizana Duško Vujošević, i najbolji igrač crno-belih Milan Mačvan. Neki misle da je pitanje kakav bi ishod bio da su za Partizan do kraja igrali Đorđe Gagić, Luka Bogdanović i Džoš Akojon, i da Edo Murić nije bio povređen. Međutim, i na drugoj strani je bilo problema, pa je učinak Bobana Marjanovića bio gotovo mizeran, a Stefan Jović zbog povrede skoro nije ni stao na parket u finalu.
Zvezdi sada predstoji veliki posao na formiranju tima za narednu sezonu. Evroliga traži da se ima najmanje četiri miliona evra budžet, plus da se izmire sva dugovanja prema igračima i trenerima. Ima mišljenja da sa četiri miliona evra može da se formira još jači tim neko ovogodišnji, ali ne treba zaboraviti da je prva Zvezdina violina Boban Marjanović stigao u klub za relativno male pare, kao i kasnije Kalinić, Jović i Dangubić. Čak i Džernkins. Kad bi danas neko hteo da napravi tim sa ovih pet igrača morao bi da potroši više od četiri miliona evra!
Imam snažan osećaj da će Dejan Radonjić ostati “na mestu uspeha”, i da će za sledeću sezonu napraviti tim po svom ukusu, koji će sprovoditi njegovu ideju košarke zasnovanu na čvrstoj odbrani. Ako i Partizan i Mega Leks budu dobro odradili letnji prelazni rok i pripreme, može se lako dogoditi da uživamo u češćim smenama šampiona države nego što smo to imali prilike u ovih poslednjih četrnaest godina.
Foto: MN press