U Lil sa hladnom glavom i vatrom u srcu

 

Gledam špansku štampu od petka i čitam dramatične naslove: “Poljska, posle agonije” (As), „Na ivici infarkta“ (Marka), „Mukotrpnim putem“ (Mundo Deportivo), „U osminu uz muku“(Sport)… Ne bih bio u koži španskih igrača i selektora Serđa Skariola da je Šreder pogodio ono treće slobodno bacanja i iznudio produžetgak u kome bi sva psihološka prednost bila na strani Nemaca, pošto su Španci, sa kratkom klupom, ostali „bez goriva“ jer su se glavni igrači umorili. Španski novinari obožavaju svoju selekciju – sve dok pobeđuje. Kad gubi, znaju da budu nemilosrdni. Pau Gasol bi u svakom slučaju bio pošteđen kao nacionalna veličina i daleko najbolji igrač Španije u Berlinu, ujedno i lider među strelcima sa 23 poena po meču, ali ostali ne bi bili zaštićeni.

Gledam i naše novine i portale, vidim euforiju. Dobro, ima mesta optimizmu, i sam ga širim, ali ne žurimo, ne preskačimo stepenice kao što kaže Sale Đorđević. Jeste da imamo odličan tim, ostavili smo najkompletniji utisak, svi nas hvale, ali treba nastaviti u ovom ritmu, možda čak i dodati gas jer prostora za napredak ima. Recimo, u šutu za tri poena. Igračima kakve imamo i šuterskoj naciji kakva smo bili ne priliči da bude 13. u trojkama sa skromnim procentom od 31,8. Ili slobodna bacanja – tek smo 10. sa 74,1 odsto. Kad se to popravi, a popraviće se, bićemo još jači.

U dva elemnta smo prvi na turniru: ukupnom šutu iz igre (63,9 odsto) i asistencijama (24,2). Solidni treći u proseku poena po meču (86,6 – iza Italije sa 86,8 i Španije sa 92,8), četvrti u skoku (38,6 – vodeći Nemci imaju 40,0), 5. u osvojenim loptima (5,8), odlični 19. u izgubljenim loptama (11 po meču)…

Dakle, sve nam ide na ruku, od forme i hemije u timu do rasporeda i narednih rivala, ali držimo se Saletove formule o „hladnoj glavi i vatri u srcu“. Ovaj tim u rukama ima 100 poena po utakmici što uz briljatnu odbranu daje pravo na optimizam, ali da prvo preguramo Fince. Ne bi trebalo da bude problema, mada pristup treba da bude kao protiv Islanda. I biće. Posle ćemo o Hrvatima ili, možda, Česima.

Na kraju prve faze može se zaključitgi da se „formula 4“ pokazala kao sasvim dobro rešenje. Ne mali troškovi organizacije podeljeni su na 4 zemlje (jednu bi prvenstvo, bez novih hala, koštalo 40-tak miliona evra), povećano je interesovanje publike (u Berlinu je bilo 122.885 gledalaca ili 7.680 po meču), odlična je bila i poseta u Monpeljeu, zakazao je Zagreb, ali ukupna poseta biće bar tri puta veća nego u Sloveniji pre dve godine gde je bilo 175.000 gledalaca. Pošto su se novinari podelili, bila je manja gužva na pres-tribini. Nijedna zemlja nije gradila nove hale, ove u kojima se igralo konstruisane su između 2006 i 2012, bile su dovoljno nove i dovoljno konforne a eksperiment sa stadionom u Lilu biće, po svemu sudeći, još jedan uspeh jer taj zatvoreni deo objekta sa 55.000 mesta liči na svemirski brod. Nije prvi put da se evropski šampionat igra na fudbalskom igralištu, bilo je tako u Moskvi 1953, u Budimpešti 1955 i Sofiji 1957, igralo se na otvorenom u Istambulu 1959, ali ovo iskustvo nema veze sa prethodnim. Adaptacija je koštala 3,7 miliona evra, ali sa 250.000 ulaznica, a skoro su sve prodate, investicija će se i te kako isplatiti. A ako još Francuzi odbrane titulu…

Hrvate organizacija košta 5 miliona evra, uključujući i 1,2 miliona „kanona“ za FIBA. Sa minimalnom cenom od 10 evra i malom posetom, teško da će se finansijski pokriti ali to je njihova stvar. Srbiju je EP 2005. koštalo 4,5 miliona, Poljaci su 2009. uložili 10 miliona, Litvanci 2011. nešto više od 9 (ne računajući izgradnju nove dvorane u Kaunasu). Ukrajina je za 2015. imala megalomanski porojekt od 660 miliona evra sa novim dvofranama u svim gradovima ali su pare, iz objektivnih razloga, morale da budu preusmerene na “druge prioritete”.

Kad smo kod para, kažu da će FIBA tražiti između 1,7 i 2 miliona evra za organizaciju preolimpijskih turnira sa kojih će tri pobednika dobiti olimpijske vize. Čujem da već postoje dve kandidature: Rusija i Nemačka. Obe su ispale i nemaju ni teoretsku šansu da budu u prvih 7, ali FIBA ima u rukavu tri „wild-card“. Sve će zavisiti od ponude. Rusija ima podršku Minstarstva sporta a Novicki, iako se vrlo emotivno oprostio od publike u Berlinu sa porukom da je odigrao poslednji meč u državnom dresu, možda za definitivno „auf wiedersehen“ sačeka iduće leto, pod uslovom da Nemačka dobije jedan od tri turnira.

Nadam se da KSS neće biti u prilici da se nadmeće za organizaciiju te poslednje šanse, bolje da te pare namenski usmeri na premije igrača i pripreme za Rio.

Via Lil.

 

Photo: FIBA Europe