Velikani u problemu

 

Šta zajedničko imaju Partizan, Cibona, Jugoplastika i Bosna? Mnogo toga, izmedju ostalog i 7 titula prvaka Evrope, dva trijumfa u nekadašnjem Kupu pobednika kupova i 6 pobeda u takodje nekadašnjem Kupu Koraća. Ako nešto nisam ispustio, 15 trijumfa u evro-kupovima i gomilu nacionalnih titula. Osim slavne prošlosti zajednička im je i (mnogo) manje slavna  sadašnjost. Za Bosnu nisam siguran da uopšte postoji, KK Split slavi ove godine 70 godina postojanja priključen na veštačka pluća, a Cibona i Partizan igraju Jadransku ligu sa osnovnom idejom da… ne ispadnu. Gledao sam u subotu taj nekadašnji derbi jugoslovenske košarke i dva dana se lomio da li da napišem ono što mislim. Bojim se da ne budem krivo shvaćen, da ne ispadne da kritikujem, da moj tekst ne bude destimulativan za mladiće koji danas nose dresove dva slavna kluba.

Ipak pišem, sa nadom da tekst neće biti previše pesimistički. Neka se ovi momci koji su u subotu zajedno dali 120 poena ne naljute, ali u dresovima koje oni danas nose bilo je igrača koji su sami mogli da daju više nego cela Cibona ili ceo Partizan u subotu. I ne mislim na 112. poena Dražena Petrović, ipak je to bilo protiv juniora Olimpije. Mislim na Nikolu Plerćaša, Praju Dalipagića i Dragana Kićanovića, da pomenem samo one najveće košgetere iz dva kluba. Od 24 momka koje smo videli u subotu eventualno bi trojica-četvorica mogla da bude među 12 Partizana i Cibone u njihovim najboljim godinama. To je realnost, došla su takva vremena, ekonomska kriza dovela je do sportske…

Nedavno sam u Lilu razgovarao sa Aleksandrom Petrovićem, predsednikom Cibone. Pohvalio se da je klub, uz pomoć grada, stao na noge, vraćeni su dugovi, ekonomska situacija je znatno bolja, sad se čekaju rezultati. Cibona se okrenula radu sa mladima, budžet je mali ali dovljan za trenutni koncept. Partizan je, sa novom upravom, čini se pošao sličnim  putem ali je u težoj situaciji od „cibosa“  jer  kriza Zagrepčana traje, navijači su odavno shvatili, i prihvatili, da je od nekadašnjeg prvaka Evrope ostala samo senka i danas su spremni da se zadovolje i malim. Partizan tek treba da navikne svoje navijače na strpljenje, na epizodne uloge u Jadranskoj i domaćoj ligi, na dominaciju Zvezde, na prosečne igrače koji daju sve od sebe ali to nije dovoljno za nekadašnje visine. Upravo  Zvezda treba da bude  primer Partizanu. Stoički je podnela godine sportskog poniženja, lutanja sa igračima, trenerima, predsednicima i direktorima, ali na kraju svakog tunela ukazuje se svetlo.Sad je manje bitno da li se Zvezda vratila iz (polu)mrtvih zahvaljujući pomoći države, spretnosti svog predsednika, radu trenera ili talentu svojih igrača. Najbitnije je da se vratila, kao dokaz da nema mnogo kriza koje traju večno.

Ako je za utehu Ciboni, Partizanu, Bosni i Splitu, nisu jedini velikani u problemima. Virtus iz Bolonje je bio dva puta prvak Evrope a odavno ga nema u Prvoj ligi Italije. Gradski rival Fortitudo se raspao. Vareze, Kantu i Roma, sve nekadašpnji prvaci Evrope, tavore, nije mnogo uspešnija ni Olimpija Milano (danas Armani, nekad Simental, Trejser, Filips…), Skavolini je u drugoj ligi… Limož je padao do treće lige pa se vratio , opet je prvak Francuske i igra Evroligu. Huventud je takodje bio prvak Evrope a danas samo njegovi najverniji navijači znaju da nabroje bar 6 igrača koji nose dres tog kluba. U evropskoj košarci nekada su nešto značila imena Arisa i PAOK-a, ali isto tako odavno više ne znače ništa. Moskovski Dinamo bio je pobednik ULEB Kupa 2006. a danas gotovo da ne postoji.

Hoću da kažem da kriza – ekonomska, sportska, organizaciona – nije samo naš patent. Teške trenutke preživljavali su, i preživljavaju, i drugi klubovi u Evropi. Novac jeste neophodan za rad i stabilnost, ali novcem se ne kupuju titule. Može da pomogne da se do njih lakše dodje time što će se kupiti dobri igrači i treneri, ali ni visoki budžeti ne garantuju ostavrenje ciljeva. U protivnom Real Madrid ne bi čekao 20 godina na 9. titulu prvaka Evrope, a CSKA ne bi doživljavao neuspeh za neuspehom na Final Four turnirima.

Partizanu, kao i Ciboni, nema drugog puta od ovog kojim je pošao. Rad, strpljenje, poverenje u mlade i nada da će se negde u Srbiji, kao nekad u Čačku, Kraljevu, Užicu ili Zrenjaninu, pojaviti neki super-talenat koji će napraviti razliku kad dodje u prestonicu. Partizan veliki kapital ima u sjajnim navijačima koji su spremni da i materijalno pomognu klub. Za iskazanu  „ljubav prema klubu“ minimum koji očekuju jesu jasni potezi nove uprave i maksimalno požrtvovanje igrača. Istorija, ne samo sporta, puna je velikih povrataka baš kao i velikih padova.

Partizan, Cibona, Bosna, Split, Olimpija…  znaju  da nije sramosta pasti, ali jeste ne ustati.

Photo: ABA