Vladica Vukomanović: Istinita priča o Krisu Bušeru

Kroz svoju istoriju Amerika je mnogima pružala novu šansu, nov život i priliku da ostvare svoje snove ma kakvi oni bili. Na ulazu u SAD milioni imigranata bi dolaskom u njujoršku luku prošli pored Kipa slobode i iako mnogi nisu ni znali šta on predstavlja, niti šta piše na ovom jedinstvenom spomeniku, osetili bi neki dobrodošlicu i zaštitu od “Lady Liberty” koja im poručuje na tabli “Give me your tired, your poor huddled massses yearning to breathe free”. U prevodu – dajte mi vaše siromašne iznemogle mase žedne slobode.

Imao sam priliku da to osetim sada već davnih 80-ih godina, tako da kao i mnogi Amerikanci volim da čujem o uspehu nekoga ko nije trebao da uspe, i uvek se radujem i navijajam u sportu za timove i pojedince kojima niko nije davao nikakve čanse. Da je Amerika i dalje zemlja nade i svetlije budućnosti za mnoge navešću primer NCAA košarkaša Chrisa Bouchera, krila Oregon Univerziteta.

Ovaj momak rođen1993. na malom karipskom ostrvu Sveta Lucija, koga život nije mazio već ga dobro išamarao, ove sezone postiže odlične rezultate sa realnom šansom da u junu bude izabran na NBA draftu i reši svoje finansijske probleme za sva vremena. No, pođimo redom i upoznajmo Chrisa.

Te 1993. godine kao beba preselio se sa majkom u kanadski Montreal u potrazi za boljim životom. Naravno, kao i većina imigranata živeli su u siromašnom imigrantskom kvartu gde uslovi za život nisu na nivou kanadskog standarda. Visok stepen kriminala, besparica i sve drugo što ide uz takav život obično urade tri stvari kod mladih ljudi: ili postanu kriminalci, ili očvrsnu kao pojedinci i nekako se izvuku, dok treći nastave takav život ništavila. 

Chris je, odrastajući u takvom ambijentu, imao sve prilike da ne uspe u životu, i izgledalo je da će biti samo još jedan od hiljada mladih crnaca u Severnoj Americi koje će pojesti kriminal. Družeći se sa lokalnim sitnim kriminalcima i besposličarima nije uspeo da završi srednju školu provodeći vreme po ulicama ovog lepog grada. Košarku je zbog visine počeo da igra rekreativno po parkovima, čisto da mu prođe vreme. 

Kod kuće situacija mu je bila loša, roditelji su se razveli ubrzo po dolasku u Kanadu. Ostao je da živi sa majkom koja se upoznala sa čovekom koji nije trpeo Chrisa, i sa 15 godina ga isterao iz kuće. U međuvremenu “dobio” je polubrata i sestru, koji su naravno bili u centru pažnje tako da o njemu niko nije vodio računa. Chris je prešao da živi kod oca, međutim ni tu nije našao mir. Otac ga je kritikovao i nazivao ništakom, govorio da je igranje košarke čist gubitak vremena. Chris je često menjao prebivališta spavajući kod drugara dan-dva, a neretko nije imao gde, ili nije hteo da nikome smeta pa bi se vozio noćnim gradskim autobusom sa kraja na kraj. Radio je za minimalac u restoranu brze hrane i život mu je bio veoma tmuran. Često je, vozeći se noćnim busom, zamišljao kako bi bilo lepo da autobus dobije krila i poleti nazad na Svetu Luciju, daleko od bede u kojoj se nalazio.

Preokret se desio 2012. kada se kao 19-godišnjak prijavio da igra na lokalnom amaterskom košarkaškom turniru.  Slučajno su tu bili neki treneri koji su primetili 207 cm visokog letećeg mršavog igrača koga niko nije poznavao. Posle fantastičnih partija na ovom turniru ponudili su mu stipendiju, da pređe u privatnu akademiju gde bi mogao da igra košarku i završi srednju školu. Chris je naravno pristao, otac je rekao trenerima: “Vodite ga, od njega ionako neće ništa biti”, i tako je Boucher otišao iz Montreala u malo mesto na severu Kvebeka.

Igrajući po SAD na srednoškolskim turnirima (kanadski timovi često dolaze) privukao je pažnju NCAA skauta, i ubrzo se preselio u zemlju košarke. Posle završenog junior koledža (zbog ocena itd) prešao je na Oregon gde je prošle godine, kao totalni anonimac, bio pravo otkrovenje prvenstva. U proseku je postizao 17 poena uz 10 skokova i velikim brojem blokova. Dobar šut uz neverovatnu borbenost je glavna karakteristika ovog nesvakidašnjeg momka. Lično je prošle sezone u plejofu pred celom Amerikom “izbacio” slavni Duke, pun raznih tatinih sinova i razmaženih primadona.

Ove sezone Chris ponovo igra odlično kao i njegova ekipa (Oregon). Ne bi me iznenadilo da na proleće, za vreme Martovskog ludila “košarkaški bogovi” pogledaju Chrisa i njegova ekipa dogura daleko – a što i da ne bude prvak?!

Navijam za Chrisa jer je simbol Amerike, još jedan primer da su u ovoj zemlji čuda moguća, da neki stranac koji nije imao ništa i nikoga da ga progura i plati razne kampove i akademije uspe u košarci i, još važnije – u životu.  Chris je dajući intervjue isticao zahvalnost Oregonu i Americi. Ko zna, možda mu je i Lady Liberty pomogla, jer on je upravo bio jedan od umornih i siromašnih u potrazi za slobodom od tmurnog života. Samo napred Chris, sreća prati hrabre.