Za Natašu

 

Život čine male, velike stvari. Sreću čine sitnice. Naizgled – sitnice. Sitnice varalice. One koje obesmišljavaju besmisao života. A ciljaju pravo u suštinu, u koš, ili u “Koš”…

Kao kada jedno “malo” ljudsko, iskreno “hvala” razoruža i razneži primaoca zahvalnosti i vrati mu, makar na kratko, veru u život, ili u neretko nezahvalan posao.

Tako sam se osećala kada sam, otprilike, pre valjda šest, sedam godina dobila toplu, pretoplu SMS poruku zahvalnosti, a može se reći i profesionalne podrške. Takvu, kakvu je mogla da sroči samo najromantičnija duša iz naše najtrofejnije generacije košarkašica. Natalija Bacanović. Bivša evropska šampionka, jedna od slavnih Zvezdašica, koje su mi osvajanjem titule prvaka Starog kontinenta učvrstile opredeljenje za magičnu igru pod obručima.

Tih dana, dakle, otprilike pre, pet, šest godina izašao je u “Sportu” moj tekst pod naslovom “Nato mamino zlato”. Prethodno sam čula za neko košarkaško čudo od deteta, koje u kadetskom uzrastu igra kao matora, ali ime i prezime Nataša Kovačević mi nije mnogo govorilo. Kada mi je nedugo potom čuveni dugogodišnji trener Crvene zvezde, najtrofejniji stručnjak naše ženske košarke, Zoran Kovačić Čivija, rekao “pa to je Ljutkova kćerka”, sve mi je bilo jasno. Radilo se o kćerki Natalije Bacanović.

Da napravim malu digresiju, jednom, davno, putovala sam do Zlatibora sa Čivijom, koji u segmentu duhovitosti u svetu trenera vodi mrtvu trku sa Mutom Nikolićem. Ali da ga ne prepoznaš sa koliko je ozbiljnosti dugo pričao o Nataliji Bacanović, i sa pregršt činjenica potkrepio pouzdanost njene igračke veličine.

Elem, zaigralo mi je srce kada sam otvorila ono, što bi Đole Balašević rekao, pisamce na displeju i pročitala Natalijinu poruku. Ljudsku, roditeljsku, sportsku, kao što rekoh, nadasve emotivnu. Pomislih i zaista tako “oduvek” mislim, zbog takvih stvari, između ostalih, vredi raditi nemilosrdni, stresni novinarski posao…

Prolazile su godine, sezona za sezonom, pratila sam put male Nate Kovačević, deteta, koje je “preko noći” zaigralo u rangu seniorki, sa dvadesetak i više poena po meču. Bila sam svedok (in)direktan kako je roditelji usmeravaju, sportski vaspitavaju, kako u tadašnjem skromnom izboru domaćih klubova i stručnjaka, traže najbolju sredinu za njen napredak. Igrala je u Partizanu, Voždovcu, Crvenoj zvezdi, i već smo je sa 17,18 godina “videli” u Evroligi u WNBA… U svaki klub je dolazila u pravo vreme, jer su u datom trenutku tu bili najbolji uslovi za njen napredak. Nijednom nisu Kovačevići, mama Natalija i tata Vukašin, bivši rukometaš, pogrešili u proceni…

Sjajan potez je trebalo da bude i izbor kluba Đer, u kojem se spremala da sa 19 godina debituje u Evroligi i imala izvanredne preduslove kod trenera Akoša Fuzija za napredak. Fuzi je, kažu, bio vrstan stručnjak i veliki pedagog, stavke na kojima su Kovačevići uvek insistirali.

Tog 7.septembra 2013. godine, dobro se sećam, subota uveče, najstresniji dan na poslu, kada “ubacujemo” u novine mnoštvo izveštaja sa utakmica “milion” liga. Negde oko pola osam, u famoznoj, večnoj borbi sa rokovima u surovom dnevnom štampanom novinarstvu, stiže vest o daleko surovijem događaju.

Dolaze kolege kod mene, videli na nekom stranom sajtu strašnu informaciju o saobraćajnoj nesreći, mađarski ženski košarkaški tim je u pitanju, poginuli trener i tim menadžer, a srpskoj igračici amputirana noga ispod kolena… Čini im se da su pročitali da se preziva Kovačević, kažu mi, ti je sigurno znaš, otkucaj taj tekst…

Pomislih, samo da nije ona, iako sam znala da je potpisala za mađarski Đer… Uskoro je stigla kompletna priča i na naše portale. A kako sam kucala moj tekst o tome, i kako sam uopšte završila preostali posao te večeri nije važno, nisu moja osećanja bila bitna, nekome je bilo daleko teže te noći.

Posle toga o tragičnom događaju pisala sam onoliko koliko se moralo, videvši već najezdu raznih medija, gladnih priča o ljudskoj nesreći, da bi valjda na tome skupili koji poen…

Jedno vreme su Kovačevići sve to stopirali i sav teret komunikacije sa javnošću na sebe je preuzeo glava familije Vukašin.

Ali već prvih dana oporavka Nata je počela da šokira Srbiju i celu košarkašku Evropu, ne samo optimizmom i hrabrošću, nego čak i humorom. Iznenadila sve takvim pristupom, čak i najbliže članove porodice.

Tih dana u Đeru nad njenom posteljom bdila je nesebično i Ana Joković, potpredsednica KSS zadužena za žensku košarku i prenela nam spremnost Saveza da se Nati obezbedi najkvalitetnija medicnska nega, proteza, a toj akciji kasnije su se priključili i FIBA i francuska košarkaška federacija.

Pomogli su joj maksimalno, ali je i Nata pozitivnim stavom olakšala svima koliko je mogla, a i sebi, tako što je odvažno prihvatila novonastalu situaciju kao neminovnu, prirodnu, potpuno normalnu. Puna energije, bez patetike, spremna i na nezgodnija, pomalo i neprikladna pitanja. I sve to sa širokim, srdačnim, dečjim osmehom…

– Srećom, nosi gene iz Like – reče mi tata Vukašin o Nati ovih dana u Mađarskoj, tokom EP košarkašica, dok smo iščekivali i prvi “Revijalni meč evropskih legendi” u čast njenog povratka na teren, jer je Nataša pre nekoliko meseci oduševila planetu snimcima sa treninga i revijalnog meča u Francuskoj, igranog 8.marta.

– Veliko mi je zadovoljstvo što ponovo mogu da trčim. Treniram često sa Partizanom i bez problema izdržim ceo trening – pohvalila mi se Nata, ovde u Budimpešti, uoči pomenute revije i rekla kako je mnogo uzbuđena što će se na terenu naći sa takvim košarkaškim imenima.

A na spektaklu ljudi velikog srca, košarkaški velemajstori u kombinovanim muško-ženskim timovima, asovi poput Nesterovića, Bodiroge, Tomaševića, Montera, Valdemore, Balogove, Zideka, Volkova, Novaka, Horakove, Nakić – Bilićeve, Demirela, Agilarove, Korstinove, Ndong, Garbahose….i mnogi drugi.

I zabeležismo finalnog dana šampionata u Mađarskoj sledeće:

– Da je život hteo drugačije ona bi igrala danas… za zlato…a ne juče… Ali, sudbina je tako režirala, odredila joj novu časnu misiju, u kojoj je takođe reprezentativna.

Da ne budemo patetični, jer takvo stanje nikako ne ide uz Natašu Kovačević, devojku hrabrog i otvorenog srca, u čiju čast je eminentni evropski skup juče odigrao nezaboravnu revijalnu utakmicu u Budimpetši. Košarkaške legende Starog kontinenta na okupu u budimpeštanskoj “Areni” za Natu. A naša Nata i za jedne i druge, i za “plave”” i “bele”… I za “bezbroj” mališana, koji je pomno slede na brojnim kampovima.

Igralo se u znak poštovanja prema Natašinom više simboličnom, ali i fizičkom povratku na parket, posle nešto manje od 22 meseca od teške saobraćajne nesreće u Đeru, za koji je trebalo da odigra prvi evroligaški meč, ali je, nažalost, izgubila potkolenicu.

Evropa se poklonila Nataši, FIBA ambasadoru za mlade, izrazila ogromno poštovanje prema njenom liku i delu. A nije ni Nata ostala dužna, podsetila je “trojkama” i “dvojkama” na raskošan talenat.

Idemo dalje, nema očajavanja, ta utakmica je, po mnogo čemu, bila jača od svake druge.

 

Photo: MN press