Zašto nas ne vole FIBA i Evroliga ?

 

U Ženevi je u utorak održan sastanak predstavnika FIBA, na čelu sa Patrikom Baumanom i Turgaj Demirelom, i Evrolige koju je predstavljala komisija od pet članova, plus Đordi Bertomeu. Iz uobičajeno nemuštog saopštenja koje je poslala FIBA saznajemo da su klubovi upoznati sa projektom koji bi  trebalo da krene od sezone 2016/17 pod nazivom „Basketball Champions League“ (čiji logo upravo prvi put vidite) u kome je 50 odsto vlasništva ponudjeno klubovima dok bi druga polovina bila u rukama FIBA, odnosno nekog njenog (za sada nepoznatog) investitora. Takođe, kaže se da bi klubovi imali garantovan prihod 30 miliona evra. U saopštenju još stoji da će klubovi uskoro odgovoriti na ponudu i da će se do kraja godine održati još jedan sastanak.

Tema ovog teksta nije uopšte tihi rat koji se vodi na relaciji FIBA-Evroliga, niti je za našu košarku, i basket u regionu, bitno ko će pobediti. Važno je da obe strane, kada je naš region u pitanju, misle isto ili vrlo slično. FIBA je ranije objavila svoju platformu sa 16 timova, 8 fiksinih, 4 za prvaka nekih zemalja među kojima nije ni Srbija ni bilo koja zemlja iz regiona, i 4 za timove iz kvalifikacija u kojima bi igrala 32 tima iz najmanje 27 zemalja. Evroliga nije zvanično izašla  sa predlogom o reformi takmičenja koje vodi od 2000. ali je njen prvi čovek Đordi Bertomeu nedavno u Tel Avivu rekao da se razmišlja o smanjenju na 16 učesnika. Kad i ako se to dogodi, naš prvak, isto kao i prvak Jadranske lige, takođe će u elitno takmičenje samo preko kvalifikacija.

Kada je objavljen predlog FIBA, neki su kod nas – uzevši stvar zdrtavo za gotovo iako je još uvek na dugom štapu – osuli drvlje i kamenje po našim ljudima koji rade u FIBA, ili su članovi nekih njenih organa. Kao da su ti naši ljudi kreirali predlog (a nisu), i kao da učešće našeg ili jadranskog prvaka zavisi od njih (a ne zavisi)…

Predlog FIBA i razmišljanja Evrologe nisu ništa drugo nego kopija sistema fudbalske Lige šampiona. Fiksna mesta za najbolje, privilegija za „sledeće najbolje“ da igraju poslednju rundu kvalifikacija, a svi ostali u četiri kruga kvalifikacija pa ko preživi -igraće. Treba li podsećati da je Partizanu samo dva puta uspelo da stigne do Lige šampiona ?

Zašto FIBA i Evroliga misle da treba zaobići Srbiju i region? Ne znam da li je prvi razlog sportski ili ekonomski, ali u oba slučaja nemamo mnogo argumenata za busanje u prsa. Pozivanje na tradiciju, talente, titule iz prošlosti itd. lepo zvuče, ali od minulih zasluga se ne živi. Prevrnuo sam dokumentaciju i ustanovio da je 9 klubova iz regiona u 49 učešća ostvarilo jedan Final Four (Partizan 2010.), tri  plejofa uključujjući i taj 2010 (sva tri puta Partizan), i 14 učešća u Top 16, računajući i sezonu 2000/01 kada je posle prva faze igran plejof. U svim ostalim slučajevima predstavnici regiona ispadali su u prvom krugu, ponekad i sa bilansima 0-10, 1-9, 2-14 ili 4-10. Dakle, nemamo dovoljno kvaliteta. A nemamo ga zato što nam igrači odlaze prerano, što nam najbolji treneri decenijama rade u inostranstvu i što su budžeti klubova kao godišnja primanja nekih igrača u Evroligi.

Drugi razlog je ekonomski. Prihod koji Evroliga ostvaruje od prodaje TV prava u zemljama regiona ne može se ni približno porediti sa onim što se dobija u nekim drugim državama. Evrloga jeste sportsko takmičenje, ali je i komercijalno, nije mu cilj da brine o razvoju košarke ili podmlatku (mada i bez te obaveze  ima odličan juniorski sistem takmičenja) već da ponudi spektakl, zabavu i – zaradu. Tu se ne uklapamo. Lepo izgleda kada Pao, Barsa ili Real Madrid dovedu u Arenu 20 ili više hiljada gledalaca, ali kad Zvezda i Partizan, Cedevita, ranije Olimpija, Cibona, Krka ili Budućnost krenu na gostovanja u Atinu ili Madrid za tamošnje ljubitelje košarke to nije neki poseban doživljaj. Klubovi imaju imena koja znače nešto u Evropi, ali  izgleda da je došlo vreme da se više ne može niko „švercovati“ na konto stare slave.

Treći faktor koji nam ne ide u prilog je ponašanje geladalca. Istina, poslednjih godina situacija je popravljena, ali ostaje negde zapisano da je Partizan najkažnjavaniji klub u Evroligi.

Neko će, delimično s pravom, prigovoriti kako može prvak Litvanije da ima garantovano mesto, ali ako pogledamo sastav Žalgirisa vidimo pola litvanske reprezentacije. Uz talenat litvanskih igrača, odlične dvorane u Kaunasu i Viljnusu, Sabonisovo ime itd. eto bar delimičnog odgovora. Lepo zvuči što Žarko Čabarkapa, novi sportski direktor ABA Lige, tvrdi kako će se on i direktor Krešo Novosel  boriti za interese regiona, ali uz sav respekt bojim se da je njihova pregovarčka pozicija u startu slaba, čak gora od one koju su, bar u Evroligi, imali Lorbek i Lisac. Možda će biti bolje sreće sa FIBA koja je ionako kumovala letošnjim iznuđenim promenama u ABA ligi.

Šta nam valja činiti ? Nisam pametan, sve što bih smislio kao predlog sudaralo bi se realnošću.  Jedini način je nametanje kvalitetom, kao nekad. Za to su neophodni treneri, igrači koji ne odlaze (ili koje se ne prodaju) posle dva puta po 25 poena ili po 15 skokova, budžet koga nema ili državna podrška za „državni projekt“ koju nije realno očekivati. Jer, to i nije posao države, plus dilema koga bi to država trebalo da podrži ako se ima u vidu postojanje dva rivalska kluba i sportska društva.

Naravno, najgore od svega je sedeti skrštenih ruku. Treba kucati na sva vrata koja mogu da se otvore, ali bitno bolje biti neće sve dok ne budemo imali nove mlade lavove koji će snagom talenta i karakterom pobeđivati moćnije, bogatije, uticajnije, slavnije.

Treba nam neki Partizan iz 1992, prvak Evrope sa jednom utakmicom u Pioniru, trebaju nam  novi Đorđevići i Danilovići, treba nam Željko Obradović. Treba nam mnogo toga…

Photo: FIBA