Žeton za ulazak u “Koš”

Vest da je posle više od 20 godina obnovljen magazin “Koš”, makar i u elektronskoj verziji, vratila me je u sećanja na pionirske početke stvaranja jedne neprevazidjene novine, na period života kada mi je košarka u svim njenim oblicima bila najbitnija i uopšte na bezbrižne dane pikanja na Novom Beogradu.

S obzirom da nedovoljno talentovani košarkaši uglavnom završe kao sudije ili treneri, činjenicu da sam se na kraju svoje, relativno skromne, košarkaške karijere obreo među novinarima, mogu da zahvalim prevashodno majci, nastavnici srpskog jezika, svom dobrom poznavanju stranih jezika (pre “Koša” sam sa italijanskog prevodio “Mikijev almanah”, u izdanju Dečijih novina) i uopšte inicijativi koja mi tada, kao srednjoškolcu – a govorimo o 1989. godini – nije nedostajala.

Neću zaboraviti dan kada sam stajao u telefonskoj govornici ispred zgrade “Borbe” na Trgu Marksa i Engelsa (sada Nikole Pašića) i, ubacivši žeton od 20 dinara, pokušao da objasnim sagovorniku u redakciji “Koša” da se nudim kao saradnik, bez honorara. Tada sam već bio dopisnik italijanskog “Giganti del Basket” (sa ukupno dva teksta) a pristojno sam poznavao tadašnje mlade zvezde Partizana, Sašu Đorđevića, Sašu Danilovića, kao saigrače iz mlađih kategorija.

Niko od trojice koji su tada činili redakciju “Koša” (Vlada Stanković, deus ex macchina, Bojan Milovanović i Aca Ostojić) mi nikad kasnije nije priznao koji od njih me je olako „otkačio“ rečima da za saradnicima trenutno “nema potrebe”.

Ipak je na kraju ispalo da sam za “Koš” pisao od drugog do poslednjeg broja, čak sam nastavio kada su drugi volšebno preuzeli ovaj novinarski „brend“… I tako, zahvaljujuci žetonu od 20 dinara, svojim prvim šlajfnama na staroj pisaćoj mašini redakcije “Borbe”, i prošavši školu kod „čika Vlade“, Bojana i Ace, ovaj hobi mi je omogućio da proputujem svet, da prisustvujem najvećim sportskim događajima, da se družim sa velikim sportskim zvezdama i na kraju nastavim u „ozbiljnijim“ novinama kao što su “Dnevni telegraf” pokojnog Slavka Ćuruvije (95-97.), “Vreme” (97.-2005), “Ekonomist” i “Bankar” do pre par godina.

Ipak, nisam siguran da li ću jednog dana imati šta da prepričavam o svom angažmanu u ovim „ozbiljnim“ novinama. Ali zato sam siguran da ću moći da ispričam da sam radeći za “Koš” još kao klinac upoznao vrhunske košarkaše poput Majkla Džordana i Medžika Džonsona, ali i vrhunske novinare poput Aleksandra Tijanića i Slavka Ćuruvije (obojica redovno svraćali u redakciju), da sam stajao pored Divca kad je oteo šahovnicu hrvatskom emigrantu u hali Luna Park u Buenos Ajresu, radio intervju sa Oskarom Šmitom, da sam pravio društvo Draženu Petroviću dok je čekao na intervju sa Markom Markovićem za Radio Beograd… Sa ovim poslednjim, bardom srpskog sportskog novinarstva, tokom Svetskog prvenstva u Argentini 1990. posećivao sam srpsku (tada anatemisanu) emigraciju okupljenu oko potomaka Milana Stojadinovića, upijao Markove priče o belim vinima ali i o svim zemljama i gradovima koje je obišao tokom svoje dugačke novinarske karijere.

Magazin “Koš” je svoje najuzvišenije trenutke doživeo u periodu raspada zemlje. Siguran sam da je jedan od malobrojnih medija koji je tih godina prevazilazio nacionalne i jezičke barijere stare Jugoslavije. Drugari, koji su mobilisani za sukobe u Vukovaru krajem 91. pričali su mi o primercima “Koša” koje su zaticali u napuštenim hrvatskim kućama , i – mojoj maloj slici u gornjem levom uglu stranice.

Takođe, “Koš” je i primer da entuzijazam jednog čoveka („čika“ Vlade Stankovića), i sa ograničenim resursima, može jednu ideju da pretvori u jako uspešan poduhvat.

Eh, da… Od pisanja za “Koš” ostao mi je i ovaj upravo citirani životno važan zaključak.