Kamp koji je Bogdanova ideja podržana od strane sponzora je veoma lep način da se klincima čiji si idol pokloni pažnja. I pokaže kako se meri ljubav prema košarci.

Bogdanović je na konačno uređenim Partizanovim terenima na Kalemegdanu okupio najtalentovaniju decu Srbije od 2002. godišta pa naniže. Sa njima je dva dana trenirao, demonstrirajući ono što od dečaka i devojčica traže treneri na čelu sa Milanom Josićem. Bogdan, jedan od najboljih igrača Evrope radio je sa decom. I oni sa njim. To je možda još važnije. Videli su da i on greši, da i njega treneri ispravljaju.

Drugog dana dok su se klinci nadmetali u košarkaškim veštinama, Bogdan je malo radio malo navijao. Dok se nisu pojavili Milenko Tepić, Stefan Marković, Vlada Štimac, Miloš Teodosić, Nemanja Nedović… Klinci ih vide, ali rade.

Bogdan se igrao sa Vasom sinom Stefana Markovića. Pogađa koš. Na to Teo kaže: “Daj i ja da šutnem!” Ostavlja telefon i pogađa. Bogdanović sa drugog terena gde igra sa nastarijima na dva koša, zove Tea. Kapiten reprezentacije ulazi na teren. Bacio je nekoliko asistencija klincima. Gledaju ga i ne veruju da je na terenu. Ali ga ne štede. Ni Bogdan ga ne štedi dok igraju jedan protiv drugog.

Nedović, koji ne sme da igra zbog povrede kolena i ja ih gledamo, i on mi kaže da mu je na Srebrnom jezeru istog jutra klinac provukao loptu kroz noge. Ne veruje, ali kaže sjajno je i tamo kod Tea (pogledajte tekst Bože Manojlovića o Teodosićevom kampu), mnogo se radi.

Dok gledam kako klinci odeveni u opremu koju su uz nove patike odneli kućama uživaju, razmišljam zapravo, kako se sadašnji reprezentativci Srbije, koje znam više od decenije, nimalo nisu promenili. Odrasli jesu, ali su i dalje deca. Uživaju u košarci. Igraju se i misle o njoj mnogo više nego što se vidi na terenu. Zato i jesu šampioni!

Photo: bbogdan