Jeste li čuli za Dona Barksdejla? Nikad? E, onda treba da pročitate redove koji slede, uzbudljivu priču o ovom izuzetnom košarkašu i sportisti.

Nisam siguran da li se to dogodilo 30. jula 1948, ili baš na današnji dan, 2. avgusta iste te godine, ali radi se o istoriji. Jednog od ta dva datuma, verovatno onog kasnijeg, prvi crnoputi košarkaš zaigrao je za američku reprezentaciju. Don Barksdejl.

Bilo je to na Olimpijskim igrama u Londonu, prvim posle Drugog svetskog rata, koje su zapamćene kao najskromnije ikad. Što je i normalno s obzirom na vreme u kome su se održavale. Reprezentacija SAD je 30. jula igrala protiv Švajcarske (86:21), a 2. avgusta protiv Čehoslovačke (53:28). Postoje statistike sa ovih utakmica ali nema podataka o minutaži igrača. Tako da je nemoguće utvrditi da li je Don Barksdejl igrao protiv Švajcarske. U svakom slučaju pored njegovog imena posle tog meča stajalo je nula poena. Međutim, protiv Čehoslovačke je postigao osam koševa, tako da je na toj utakmici sigurno nastupio, kao prvi Afro-amerikanac u reprezentaciji SAD. Ostalih 11 belaca bili su: Klif Barker, Ralf Berd, Lu Bek, Vins Borila, Gordon Karpenter, Aleks Groza, Vah Vah Džons, Bob Karlend, Rej Lamp, R. S. Pitis, Džesi Renik, Džeki Robinson i Keni Rolins. Trener tima bio je Omar Brauning. Svi odreda bili su univerzitetski igrači, najviše ih je bilo sa Kentakija (5), a na kraju SAD su osvojile zlatnu olimpijsku medalju.

Mnogo toga “prvi put u istoriji” vezuje se uz ime Dona Barksdejla. Rođen je u Ouklendu, u Kaliforniji, 31. marta 1923. Posle osnovne, upisao je srednju školu “Berkli”. Bila su to druga vremena, mnogo pre čuvenih pohoda Martina Lutera Kinga i borbe crnih Amerikanaca za svoja prava. Pa je tako u gimnazijskim košarkaškim timovima važilo pravilo da mogu u svojim redovima imati samo jednog crnca. Barksdejl je bio višak u “Berkliju”, i trener ga je jednostavno odstranio zbog boje kože. Na sreću, nije u njemu uništio i ljubav prema košarci. Don je nastavio da igra basket sa ortacima u obližnjem parku, i tako naredne dve godine. Posle toga se upisao u drugu gimnaziju, “Marin Džunior” koledž u San Francisku, gde je primećen njegov ogroman košarkaški talenat. To mu je i omogućilo da dobije stipendiju i upiše univerzitet u Los Anđelesu (UCLA) 1946.

Bio je visok, za ono vreme ogromnih 198 centimetara, i igrao je centra. Skakao je tako da su za njega govorili da “može dohvatiti krov dvorane”, bio je brz i možda prvi košarkaš koji je igrao “iznad obruča”. Belci, koji su tada činili ogromnu većinu u basket dvoranama, igrali su “ispod obruča”, ali dolazila je generacija predvođena Barksdejlom koja je “igrala iznad koša”. Danas su takvi u većini, pogotovo u NBA.

Godina 1947. je istorijska što se tiče emancipacije crnih sportista. Te godine Amerika je bila (uglavnom) šokirana kad je Džeki Robinson zaigrao bejzbol u MBL ligi za Bruklin Dodžerse, a malo potom Keni Vošington je probio rasnu barijeru u NFL ligi, i potpisao za Los Anđeles Remse. Obojica su studirali UCLA, za koji je igrao Don Barksdejl. Te 1947. i on je imao fantastičnu sezonu, pa je izabran u idealnu studentsku petorku NCAA lige, takozvanu All-Americans. Naravno, kao prvi crni igrač u istoriji.

Sledeće godine birao se američki tim za Olimpijske igre u Londonu. Igrači iz NBA lige nisu dolazili u obzir, oni su se prvi put predstavili olimpijskoj javnosti u Barseloni 1992. Na užas brojnih ostrašćenih rasista, i kjukluksklanovaca kojih je bilo baš mnogo na jugu SAD, američki Olimpijski komitet uvrstio je u reprezentaciju jednog crnca – Dona Barksdejla. Zasluga za to pripada pre svega Fredu Mađori, političaru i članu Olimpijskog košarkaškog komiteta. “Dođavola, to se nikad neće dogoditi” – govorili su ostali članovi Olimpijskog komiteta, ali Mađora je bio uporan i isterao je svoju ideju.

– Taj momak se borio, borio i izborio – kasnije je govorio Barksdejl. – Mislim da je na kraju popustio i trener reprezentacije Omar Brauning, koliko znam izjavio je: “Taj kučkin sin Barksdejl je najbolji košarkaš u zemlji, izuzimajući Boba Karlenda, i ne znam kako da ga izbacimo iz tima”. Zadržali su me, a Mađora mi je pričao kako je prošao pravi pakao pre nego što se to dogodilo.

To nije bio kraj Barksdejlovim mukama. Reprezentacija je imala zakazan trening meč sa šampionom NCAA lige, univerzitetom Kentaki. U dvorani u Leksingtonu okupilo se 14.000 gledalaca, među njima i neki Barksdejlovi prijatelji. Kod njih je Don prespavao jer mu, kao crncu, nije bio dozvoljen ulazak u hotel zajedno sa ostalim igračima. Još je dobro i prošao, jer je primio brojne pretnje da će ga ubiti.

Američka ekipa je potom otišla u London, gde je dobila svih 12 utakmica. Brauningov pomoćnik na klupi bio je legendarni Adolf Rap, trener Univerziteta Kentaki. U povratku zagrlio je Dona Barksdejla i rekao mu: “Sine, stvari kod kuće nisu onakve kakve bi ti i ja želeli, ali mi tu ništa ne možemo da učinimo”.

Po povratku kući Don je igrao košarku za tim Ouklend, jer je u NBA važila zabrana angažovanja crnih košarkaša. A kako su igrači u to vreme bili slabo plaćeni, morao se snaći i živeti od nečeg. Tako je počeo da radi kao prvi crni disk džokej na radiju u San Francisku. Pojavljivao se i na televiziji, a otvorio je i firmu za distribuciju piva.

Imao je 28 godina kad je 1951. potpisao debitantski ugovor sa Baltimor Buletsima, i zaigrao kao ruki u NBA ligi. Pre njega samo četiri crnoputa igrača su razbila rasnu barijeru u NBA. Bili su to 1950. Natanijel Klifton, Čak Kuper, Erl Lojd i Henk DeZoni. Međutim Don Barksdejl je bio prvi crni igrač koji je ikad zaigrao u ol star utakmici. Dogodilo se to 1953, a ubrzo potom Baltimor Buletsi su ga trejdovali Boston Seltiksima. Ostao je tamo dve godine, i 1955. prekinuo karijeru zbog ozbiljne povrede kolena. Završio je svoju NBA priču sa 2.895 poena i 2.088 skokova, odnosno “letova iznad obruča”.

Kao košarkaški penzioner, Barksdejl se vratio svojoj velikoj ljubavi – radiju. Nastavio je da pušta ploče na lokalnim stanicama, kasnije je osnovao svoju produkcijsku kuću, a imao je i dva noćna kluba u Ouklendu. U Los Anđelesu je bio jedan od osnivača društvenog kluba “Kosmos”, koji se bavio pribavljanjem novca za sportske aktivnosti na univerzitetima i u srednjim školama. Umro je od raka grla 8. marta 1993, u 69. godini. Imao je dva sina – Donalda i Dereka.

Dokumentarni film pod nazivom “Bounce: The Don Barksdale Story” snimljen je 2007, a producirali su ga Dag Haris i organizacija “Sportisti ujedinjeni za mir”. Pet godina kasnije, 24. februara 2012, Don Barksdejl je postao član “Nejsmitove kuće slavnih” u Springfildu. Bio je prvi crnoputi američki košarkaški reprezentativac, što je danas teško i zamisliti kad je 80 odsto igrača u NBA ligi “obojeno”, a otprilike je isti odnos i u reprezentacijama koje SAD poslednjih decenija šalju na velika svetska takmičenja.