U glavnoj ulici u Prištini, Maršala Tita br. 47, preko puta kafića Pet a pored zgrade zvane Lepa Brena, 1. oktobra 1959. godine rodio se Zufer, od oca Avde i majke Bine. Nekako u isto vreme u njegovoj zgradi, ili u blizini, rodilo se još par dečaka sa kojima će Zufer, ili Zuki kako su ga ukućani zvali, do danas drugovati. Sa tim prijateljima iz najranijeg detinjstva napraviće i prve košarkaške korake. Jedan od ključnih detalja za njihovo interesovanje za košarku zbio se1970. kada je u Ljubljani održano Svetsko  prvenstvo, na kome je naša reprezentacija prvi put postala šampion sveta.

Zuki se sa drugarima Kemom, Đurom, Savom, Ćufijem i Jocom igrao reprezentacije u kojoj je on bio Duci Simonović. Ćufijev otac bio je košarkaški trener Elektrokosova, pa je bilo normalno da drugari tamo počnu sa treninzima. Svi osim Zukija, koga su više od košarke  i  sporta uopšte  privlačili vestern filmovi. Ljubimac mu je bio Klint Istvud. Dok su drugi trenirali, Zuki je ostajao sam u kraju, pa ga je ta samoća naterala da se i on ozbiljnije posveti nekom sportu. Otišao je do fudbalskog kluba Ramiz Sadiku, verujući da sa visinom  od 184 cm može izrasti u dobrog golmana,. Medjutim, posle  prvog odradjenog treninga i isprljane odeće, jer njemu kao početniku nisu dali opremu, odustao je od fudbala a, mislio je, i sporta uopšte. Nije sebe nalazio ni u čemu.

Ćufi je i dalje nagovarao Zukija da krene da trenira košarku. Posle dugog ubeđivanja Zufer je popustio, i počeo sa treninzima 1976, u svojoj 17 godini. Za današnje kriterijume bio je to kasni početak. Bio je visok 196 cm ali je preskočio mnogo toga u obuci. Nadoknađivao je voljom i upornošću. Posle samo šest meseci treninga postao je prvotimac Elektrokosova. Odlično je  skakakao i sve preciznije pogađao. Dve sezone za redom,1978/79 i 1979/80 biva najbolji igrač i strelac Druge B lige, grupa Istok. Njegove odlične partije u Elektrokosovu (kasnije ime promenjeno u Priština) nisu promakle oku proslavljenog trenera Ranka Žeravice koji je 1979. preuzeo prvi tim Crvene zvezde. Ranko je svog asistenta Mileta Protića poslao u Prištinu da odgleda utakmicu 15. kola Druge B lzmedju Prištine i novosadske Vojvodine, odigrane 23. februara 1980. u Hali sportova “25. maj”.

I u jednom i u drugom timu bio je po jedan igrač interesantan Žeravici – u Prištini Avdija, u Vojvodini Lazić. Zuki je cele te sezone igrao odlično, pa je na toj utakmici dao je 33 poena i znatno doprineo  pobedi svog tima nad Vojvodinom 90-87. Lazić je za svoj tim dao 8 poena. Već tada je bilo prelomljeno da Avdija predje u crveno-beli tabor. Za Elektroprivredu, tj. Prištinu, odigrao je oko 150 utakmica a najviše poena na jednom meču u dresu kluba iz Prištine dao je Radničkom iz Kragujevca – 48, 8. marta 1980.

Samo nekoliko meseci kasnije Zufer potpisuje za Crvenu zvezdu, tačnije 12. maja 1980, dobija ispisnicu od matičnog kluba ali Košarkaški savez Kosova odbija da izda saglasnost, tako da je Avdija posle par prijateljskih utakmica u dresu Zvezde morao da pauzira i sačeka da se okonča ta situacija. To je potrajalo do 3. oktobra 1980. kada Registraciona komisija KSJ dozvoljava Avdiji prelazak u Zvezdu. Debi je imao 19. oktobra u kup-utakmici protiv Šibenke.

Već na prvom meču pokazao je raskošni talenat postigavši 21 poen u pobedi Zvezde 99-92. Vrlo brzo se prilagodio ekipi, njegove partije postaju sve zapaženije, i od najboljeg igrača druge lige Zuki dolazi i do reprezentacije Jugoslavije. Godine 1980. prvi put učestvuje sa reprezentacijom Jugoslavije na Balkanskom šampionatu u Rumuniji, i osvaja zlatnu medalju. Kakve je sve igrače tadašnja Jugoslavija imala, dovoljno govori podatak ko je činio tu reprezentaciju na Balkanskim igrama: Hadžić, Nikolić, Žižić, Karadžić, Savović, Poljak, Pipan, Marić, Avdija, Boban Petrović, Pešić i Đurić. U to vreme respektabilna imena jugoslovenske košarke.

Na Balkanskom prvenstvu u Turskoj 1982. Avdija osvaja zlatnu medalju sa reprezentacijom, da bi iste godine na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji sa A reprezentacijom osvojio bronzanu medalju. Odigrao je četiri utakmice i postigao 35 poena. Igrao je uz Kićanovića, Delibašića, Aleksandra Petrovića, Radovića, Žižića, Jerkova, Vilfana, Knega, Dalipagića, Radovanovića i Bobana Petrovića. Na Balkanijadi u Vrbasu 1983.osvaja zlatnu medalju, kao i na Mediteranskim igrama u Kazablanki.

Ukupno je za reprezentaciju Jugoslavije zabeležio 49 nastupa i 394 poena. Zuki 1985/86. godine odlazi u JNA. Po povratku u Zvezdu, na predlog saigrača, postaje postaje kapiten. Pod dirigentskom palicom Vlade Đurovića, Avdija brzo počinje da vraća staru prepoznatljivu formu i borbenost koje su  ga krasile. Nije imao sreću da sa Zvezdom osvoji neki trofej. U sezoni 198/88 na utakmici 10. kola protiv Cibone, odigrane 5. decembra 1987, pred sam kraj doživeo je tešku povredu. U besvesnom stanju  iznet  je sa terena, a susret je dobila Cibona rezultatom 104-101.

Za njega je sezona bila završena. Početkom naredne Zuki se vratio i to će biti njegova poslednja godina u Zvezdi. Svoju poslednju utakmicu u crveno-belom dresu Avdija je odigrao 19. aprila 1989. u polufinalu plejofa protiv Partizana (treća utakmica – majstorica, koju je Partizan dobio sa 100-95), i postigao devet poena.

Zufer-Zuki Avdija je u Zvezdinom dresu odigrao 262 meča i nalazi se na deobi 16. i 17. mesta sa svojim idolom iz detinjstva Ducijem Simonovićem. Po broju datih koševa nalazi se na desetom mestu večne liste sa 3.890 poena.

Deni Avdija u dresu reprezentacije Izraela

Iz Zvezde odlazi u Izrael gde je od 1990. do 1998. igrao za više klubova. Ostao je da živi u toj zemlji. Njegov sin Deni  krenuo je očevim stopama, član je Makabija, ali nosi dres izraelske reprezentacije. Na Prvenstvu Evrope za kadete 2017.u Podgorici imao je prosek od 15,3 poena, i bio prvi skakač sa 12,6 uhvaćenih lopti i 5,3 asistencije. Ovih dana briljira u Nemačkoj, na Evropskom prvenstvu U20.

Kad Zufer Avdija dođe u Srbiju obavezno svrati u svoju Crvenu zvezdu. Svim našim sportistima i klubovima koje put nanese u Izrael uvek je  pri ruci.

Photo: MN press i FIBA