Tokom boravka u Milanu Vlada Stanković, ko-urednik ovog sajta, dogovorio je sa legendarnim  američkim trenerom Denom Pitersonom, koji je skoro ceo radni vek proveo u Italiji gde je godinama uvažen komentator, tekst za naš sajt. Okvirna tema bio je Miloš Teodosić i njegov dolazak u Italiju. Nije bilo reči o rokovima ali Piterson je, kao stari profesionalac, napisao i poslao tekst gotovo odmah. Zahvalnost za Coach Pitersona, uživanje za čitaoce u njegovoj analizi i komparacijama.

***

Italijanska košarka dobila je dvostruku injekciju energije, klase i adrenalina dolaskom Serhija Rodrigeza (Olimpija-Armani Milano) i Miloša Teodosića (Virtus-Segafredo Bolonja). Trebalo bi da se vratimo u sezonu 1981-82 da bi pronašli još takva dva neverovatna beka u Seriji A-1. Tada je Milano imao legendarnog Majka Dantonija, a Skavolini iz Pezara stanovnika FIBA Kuće slavnih Dragana Kićanovića.

Postoje brojne sličnosti ove dve situacije. Dantoni i Rodrigez? Pa, lepo ih je gledati ali u njihovoj igri ima vrlo malo toga spektakularnog. Kićanović i Teodosić? Pa, lepo za gledanje, pogotovo što tu ima mnogo “šou-biznis” poteza, posebno asistencija.

Dantoni i Rodrigez? Pa, kao bekovi najpre gledaju da podele asistenciju. Kićanović i Teodosić? E, oni najpre gledaju mogu li da šutnu, ali oni takođe pokreću tim, od njih kreću kontranapadi, trče u napadu, prodiru u protivničke odbrane.

Ja sam trenirao Dantonija. Mogao je na utakmici imati 12 poena, ali i isto toliko asistencija. Rekao bih da je Rodrigez više igrač za 16 poena i 8 asistencija po utakmici. Kićanović je imao prosek 25 poena na svakoj utakmici, plus 7-8 asistencija. Rekao bih da je Teodosić igrač za oko 25 poena i, možda, deset asistencija.

Nisam siguran koga bih izabrao između Kićanovića i Teodosića. Kića je bio rođeni šampion. Sa Jugoslavijom je osvojio: olimpijsko zlato, svetsko zlato, evropsko zlato… Takođe je bio prvak sa beogradskim Partizanom. Miloš je imao velikih uspeha sa reprezentacijom zemlje Srbije (7 miliona stanovnika, nasuprot Jugoslavije koja je, sa svojih šest republika, imala oko 25 miliona stanovnika). Teo je sa Srbijom osvojio olimpijsko srebro, svetsko srebro, evropsko srebro. Naravno, imao je i neverovatne uspehe na klupskom nivou, kako sa Olimpijakosom (drugi u Evroligi) tako i sa moskovskim CSKA (jednom prvi i dvaput drugi u Evroligi). Obojica su osvajali priznanja MVP u svojim timovima. Interesantno je kako su njihove karijere skoro identične, paralelne.

Teško je Teodosića porediti sa nižim bekovima iz bivše Jugoslavije, poput Moke Slavnića (Crvena zvezda, Beograd), Pina Đerđe (KK Zadar) i Rate Tvrdića (Jugoplastika Split).Pre svega zato jer je Teodosić sa 194 centimetra viši od sve trojice. Naravno, ako govorimo o liderskim ulogama, Slavnić, Đerđa i Tvrdić su bili među najvećim liderima ikad u evropskoj košarci. Osvojili su čitav tovar prvenstava i kupova. Ali, Teodosić je viši a postiže više koševa i ima više asistencija od bilo koga od njih. Što se lideršipa tiče, teško je izdvojiti i odabrati samo jednog od njih. Ja sam trenirao ekipe koje su igrale protiv Moke, Pina i Rate. Bio je to za trenera potpuni košmar, noćna mora!

Ne zaboravljam Dražena Petrovića. Imamo sad interesantno poređenje. Petrović je bio visok 196 cm, a Teodosić 194. Znači, tu su negde što se visine tiče. Obojica su na čistoj “stotki” na skali koja meri njihov doprinos u šou biznisu. Dražen je bio sposoban da kreira asistenciju, ali i da završi akciju šutem ili dodavanjem. Miloš takođe.

Zato me Teodosić asocira na dva igrača – Dragana Kićanovića i Dražena Petrovića. Bio sam trener u utakmicama protiv oba ova velikana, i još uvek se iščuđavan načinu na koji su oni igrali. Eto, Virtus Bolonja ima svog sopstvenog Kićanovića, sopstvenog Petrovića, rekao bih i sopstvenog Dantonija ili Rodrigeza. Miloš Teodosić postiže koševe i pobeđuje zajedno sa navijačima na tribinama. On je, kako bi se reklo – “kompletan paket“.

Photo: YouTube printscreen