Negde početkom sedamdesetih tadašnji “bog VMA”, socijalistički rečeno načelnik Isidor Papo, obrecnuo se na jednu naglašenije našminkanu medcinsku sestru: “Šta si se nafrakala kao Ita Rina”. Nama običnim smrtnicima, malo svežijim od Papa, ovo ime je bilo uglavnom poznato iz ukrštenih reči. Nešto kao – selo od dva slova –Ba, ili Ub kao gradić.

Zašto ovako počinjem? Skoro sam pročitao zanimljiv i jako dirljiv članak o Italini Karavanjo, potonjoj Iti Rini, glumici zavidne lepote i velike karijere u srednjoj Evropi između dva rata. Skromna i antizvezda udala se za nekog inženjera ovde i, kao Tamara Đorđević, poslednju ulogu odigrala u filmu „Rat“ čije sam snimanje kao desetogodišnjak raširenih očiju gledao preko puta moje škole „Vožd Karađorđe“ na tadašnjem bulevaru JNA (iliti Avalskom putu).

E, pa Isidorovo poimanje ženstvenosti i lepote, u to vreme za drugarice nedolično na radnom mestu, završavalo se definitivno početkom Drugog rata.

U celoj priči svidela mi se skromnost filmske dive, nečega što bi danas mnogi ne birajući sredstva da postanu. Kako ja to vidim danas.

Poznavao sam mnoge glumce, i Gagu i Boru. I danas sam prijatelj sa najlepšim prozuklim baritonom srpskog glumišta Goranom Sultanovićem. U mojoj “Potkovici” sam doživeo tri sata najuzbudljivijeg i najzgnusnutijeg druženja sa sada već prerano otišlim Nebojšom Glogovcem. U Beogradu je sve moguće.

Ali znam jednog glumca, najbolje ga poznajem. I najviše ga volim od svih, neka mi ostali oproste.

Pojavio se na Krstu za vreme nekog treninga na vrhu čuvenih stepenica. Za naše pojmove ogroman, ali pristojnog izgleda, u odelu, grickajući semenke i držeći veliki tranzistor u rukama.

Mnogi su se pojavljivali gore kod nas, ali je njemu bilo suđeno da ostane. Krst je meka sredina, odmah te kupi, počinje da oblikuje, i malo to i naplati. Tako i njemu odmah po dolasku marnuše trandžu, tek za dobrodošlicu.

Beše velik, zastrašujuće velik, i početnik u košarci u kasnim godinama, ali dobroćudan kao beba. Kolale su razne priče ko i kako ga je otkrio. Te negde na traktoru u nekoj od Pazova, ne negde je s Juga. S Juga ili s Ladu, tek on dođe kod nas i obogati nam život.

Ono čuveno „Decoooooo“ iz Šijanovog „Ko to tamo peva“, i “bušiii, hahahahaha”. Tek, on je bušio sve do one čuvene Pajine replike: “Stani, jebo te bog, stani!” Pa beše tu i onog srpkog trange-frange sa parama. Milovan Tasić. Moj i naš prijatelj za ceo život. Istine radi, među decooooom bejahu još i Tvigi, koji se maskirao, valjda ga kao reprezentativca Jugoslavije bilo sramota, i Mile Stanković koga nije bilo sramota.

Stalno mi je u pameti ona Krležina opaska da mu je teško da, tokom sukoba na ljevici, sarađuje sa ovnovima. Te Mil-ovan Đilas,te Rad-ovan Zogović, te Rad- ovan Dragović… Mislim da je tu bilo i zlobe. Ali ovaj naš „ovan“ je naša dobit.

Odmah je dobio apartman u “hotelu Čavka“, što je pokazivalo našu spremnost i sposobnost uprave da se stara o svojim članovima. Dobar je Tasa čovek i bog mu je podario da uči i odrasta uz mog kuma Bracu Karatija kao i uz Franju Kreačića. Bejaše i jedan od dvojice prvih crnaca u našoj košarci kad je jednom eksplodirala nafta peć ložena na drva. Što reče jedan šaljivdžija – jebote, koliko li je nafta peći tek eksplodiralo u Africi? Tasa je moj drugi kum.

Krst je nesvakidašnja sredina – i prihvati, i vaspitava, i kvari, i mrzi, i voli u isto vreme. Tasa je kasno počeo sa sportom, i kasno je izrastao, neke naznake akromegalije, ali primetno je da je izuzetnom pameću nadoknađivao izgubljeno vreme.

Koliko vam god to izgleda nemoguće, dobro je igrao fudbal. Kao i svi mi, uostalom. Jedva smo čekali ponedeljak uveče i „fudbalski terning“. Tek se mnogo kasnije pojavio Medis sa onim čuvenim “Ja ne bih da igram fudbal, ja ću trbušnjake” Pu!

Pamtim sekvence kao i neku tuču koju ja izazvah, stvarno ja – verujte, na Univerzijadi u Moskvi 1974. Protiv Bugara u velikom ledenom dvorcu sportova, prepunom. Udarih jednog dečka ni krivog ni dužnog, i danas me je sramota. Bugari svi za mnom, a ja k’o svaki sivi soko brišem, ali do bande, jer dalje nema kud. Malo sam ih ostavio jer sam brzo brisao, i okrenem se a njih predvodi strašni Golomejev. Pomirim se sa sudbinom kad poče da tutnji iza Bugara k’o na Kajmakčalanu: Tasa , Čečur , Obadov i Ivanča, bacač kugle (mada mi i dan danas nije jasno odakle on na Univerzijadi u četrdeset i nekoj), i još neki bacači kao i čuveni elitni beogradski advokati, nije fer da im pominjem imena, svi uskočiše na teren. Niko me nije takao, i bio sam spašen, a mi čak dobismo utakmicu na, malo, kvarno.

A pamtim i jedan Ćosićevski pas kad je moj čuvar okrenuo glavu, uleteo u reket i Takica iz šuta uputi pas kao NBA, a ja samo položih. Stvarno, po neki put pomislim da je šteta što je kasno počeo da igra košarku. Plašili su ga se, a mogao je mnogo. Pitajte Peru Skansija.

I u jednom momentu neko reče –Takica glumi u nekom filmu.Nama to nije onda mnogo značilo ali je bilo nekako normalno. Mi popularni, on nesvakidašnja pojava. Mislim da je film bio „Luda glava“, ili „Glavo luda“, jebiga, Čola mi se mota po glavi. Koliko se sećam igrao je nekog čudaka koji dribla košarkašku loptu kroz podzemni prolaz na Terazijama.

Sve kasnije bilo je normalno. Nastupao je u devet filmova. Koliko sam primetio, Šijan ga je obožavao kao da je, ne daj bože, od „onih“.

Ne znam sve naslove, ali znam da je u “Maratoncima” bio u svakom kadru sa Zoranom Radmilovićem. Ej, sa Velikim Zoranom! Ili je možda bilo obrnuto – šta mislite?

Ali, jebeš ga, kako neko pametan reče, život je bolest koju niko nije preboleo. Neko nas je na Krstu tako izabrao, šta god da se dešavalo vezani smo, brate, kao vreće. Neizlečivo.

Šampionski tim Radničkog iz 1973, Dragan Vučinić treći zdesna u prvom redu, Milovan Tasić prvi zdesna stoji

E, sad ovo nije priča o Tasi, verujte. Ima ona izreka – čovek je čoveku vuk. Ali kod nas nije. Danas, kad smo došli do toga da je čovek retka osobina, obrazna i moralna. Nije običan primat ili predator. E kod nas se tiho i neprimetno i skromno zapatilo – “Čovek je čoveku VUČA”. Da li smo tako izabrani, vaspitani ili doneli iz kuće, ko će to da zna.

Tasa je, naime, načet zdravstvenim problemima od davne operacije na kičmi, pa godinu dana pokušaja na Banjci da mu se povrati stopalo, u situaciji da mu treba pomoć. Kolika – tolika, ali mu treba. Ljudski organizmi su čudni. Neko može, neko ne. Možda i to neko odozgo određuje – ko zna? On mora da se bori sam, ali sasvim sam ne može. E, jebiga, i tu je ono “čovek je čoveku Vuča”. Dragan Vučinić, važan deo one šampionske ekipe iz 1973. Najiskrenije mislim da ih ima još, sličnih. Ja ih ne znam, ali iz sveg srca želim da ih ima. Jer, on je izabran i posvećen, bez rezerve. Njemu je lepo. Brine o svom prijatelju i drugu bez rezerve i uslova. Priskače i neko od nas, ali kad i kako Vuča kaže.

Jer meni niko nikad nije ponudio pomoć a da ne tražim. Ni moji najrođeniji. Samo on, odavno, možda se ne seća, ali ja pamtim, strašno pamtim.

E, pa meni ta njegova briga o našem drugu nije ni strana, ni čudna, nego samo hoću da se zna. Zato, kad Vuča kaže da nešto treba, ne pitam ni kad ni zašto –nego probam.

I kad sam Tasu smestio na Banjicu i poslao mu, terajući ga od sebe, poslao psihijatra. Mislim na psihijatra, ne na Tasu. I kad mi je u sobi sa devet cimera koji su ga obožavali rekao onoliko ljutito koliko on može: “Pičkonja, nisam ja lud!” Znao sam ja to, ali je bilo bolje da mene uhvate u grešci.

I onda sam spontano odigrao monodramu i oduševio i Tasu i cimere – te kako je Tasa bolji glumac od mene, lepši i viši, ali nije bio bolji košarkaš. A to sve zato jer kad te policija zaustavi iz bilo kog razloga, odmah izađeš i ono: gde radite – u sportu, a jebiga i oni su ljudi, pa – dali ste igrali košarku i gde – u Radničkom. I onda ono čuveno, i u početku iritirajuće pitanje: “A jel’ s Tasom?”

U početku sam onako inadžijski srao – pa nisam ja igrao s Tasom, nego on sa mnom. Ali sam brzo primetio, a mozak mi radi, da je takav pristup bio finansijski vrlo poguban po mene. Pa sam po cenu gubljenja košarkaškog ugleda u sopstvenim očima počeo da pristajem na onu prvu varijantu. Ne možete verovati koliko je bila finansijski isplativija, da MMF pozavidi. Bar dvadesetak puta.

Reče mi o moj kum Mek, kad sam mu jednom prilikom pričao o ovome: “E moj kume, ja sam kao profesor bar tri generacije pokušavao da ubedim u suprotno i onda sam odustao”.

Vrhunac beše kad me je jedan dalmoški policiot negde u Kaštelima, onako blisko bajat kao ja, zaustasvio. I da ne ponavljam sve po istom scenariju. A kad pomenu Tasu, nisam izdržao i rekoh, malo zajebantski ali i grubo – jeb’o te Tasa! Sledila je repriza monodrame iz banjičke bolničke sobe, bogami raspričasmo se, i onda nazovem Tasu da mu se on lično zahvali na meni oproštenu kaznu. Beše beskrajno simpatično, a onom Trogiraninu beše milo.

Uz ono čuveno Tasino – vidiš, pičkonja, koliko ti ja značim u životu.

A i na ovaj moj kasno otkriveni dar za pisanje, ako je dar, Tasa ima i te kakvog upliva.

Kako? Bejasmo na nekoj turneji u SSSR-u odavno. Ja sam se još na našem aerodromu snabdevao čuvenim naučnim časopisima Startom, Čikom i Adamom i Evom. Zajebavaše me svi, a Takica beše najglasniji. Ali kako se odužiše dani, pa i “Rat i Mir” je vremenom dobio na vrednosti. Proučavao sam nekoliko dana te visoko umne eseje, sve dok Takica nije pristao da plati petostruku cenu za navedene filozofske sveske.

Malo me je i danas sramota. A njemu lekcija. Htede i on da se obrazuje.

„Nije ni čudo što lepo piše“ – ima običaj da kaže, aludirajući na pomenuto akademsko štivo. Možda bi i on “propisao” da je malo ranije kupio te „filizofske“ sveske od mene. Em jeftinije, em bi imao više vremena za proučavanje. A, jebiga, život je škola.

E, sad kad Tasi treba pomoć tu je Vuča. Ne da priskoči nego stalno, spontano i vaspitano. To je toliko daleko otišlo da je pre desetak dana, kad je Vuča otišao na neki odmor, neki od naših večito zabrinutih rekao glasno: “Kako je mogao, a ko će sda brine o Tasi?” Brzo se navikavamo i na tuđu muku i na tuđi trud.

Tad mi je kliknulo da izbacim iz sebe ovo što sada pišem, i što čuči u meni. I ide mi lako. Da se zna i ne zaboravi, i da ja ne zaboravim.

Da pomenem i nezaobilaznog Batu Đorđevića koji je doveo Vuču među nas.

Vuča se za svoj život izborio teškom mukom, i iz svih nedaća koje su ga pratile izlazio jači. I tu svoju snagu ne štedi, deli je sa drugima bez ograničenja i rezerve. Lepo je poznavati ga. Jer, kad te pored takvih ljudi zovu i Dugi, i Ogromni, ili bilo kako drugačije, osećaš se malim. Ali bez ljutnje. Čak ti je i milo.

Jer svi mi izrastosmo iz jedne sredine koja je luda, čudna ali jedinstvena. Da li nas je izabrao Piva, vreme, ili neko od drugih dobrih, ili nas je poslala kuća? Tek, tako ostade i tako je zapisano.

Zato ovo i nije priča samo o Tasi, mada je on u fokusu. Ovo je priča o nama – velikim i malim u istom momentu.

Ta 1973. je lepo sećanje, ali je daleko iza nas. Treba ostati čovek i danas.

ČOVEK JE ČOVEKU VUČA!

Photo: Printscreen