Jutros u prodavnici provučem karticu Poštanske štedionice – odbijena je. Jbg još devet dana do penzije, biće zajebano ali snaći ću se. Nije kraj sveta. To nam bar nije strano. I, ni sam ne znam zašto, pomislih na plastične kontejnere u Beogradu i setih se da sam jednom prilikom vozio Požeškom ulicom prema Košutnjaku. Beše toplo vreme, a samo par dana pošto su, pompezno najavljivani, postavljeni novi, zeleni plastični kontejeneri. Kod galerije, iza pumpe, vidim dva kontejnera gore i tope se naočigled svih. Pomislih da smo stoka i da sigurno niko nije ložio, niti je bilo vreme za to, a i zgrade okolo su novijeg datuma pa imaju centralno grejanje. Biće da je neko  onako “gospocki” ispljunuo neugašeni pikavac u kontejner. Tek, zeleni gori, dimi se i topi. I nije više zelen, nego crn i siv. Čudno.
Kasnije sam čuo da su naši ljudi “spašavali” te kontejnere od nesavesnih sugrađana tako što su ih sklanjali sa ulice, a gde bi ako ne svojoj kući, i da ne bi zvrjali prazni u njima naveliko kiselili kupus! Zbog toga valjda korespondira pojava plastičnih kontejnera sa ponudom kvalitetnog kiselog kupusa na pijacama.
Snalazimo se, brate, a što je još gore učimo decu da se snalaze. Kriterijumi “veselih devedsetih”, ili možda grešim? To nam postade mantra za pravdanje od svega i svačega. Nešto poput pet stotina godina pod Turcima. Ili kao posle jednog od svakodnevnih ispadanja iz evropskih takmičenja u nečemu gde je lopta i 22 igrača. Napolju se to zove fudbal, a kod nas je “videla žaba da konje potkivaju pa…” Posle jednog od tih ispadanja kapiten kudi saigrača što je, kad je bio sam pred golmanom, pokušao da zatrese mrežu. Reče da se tim voli tako što se pada i incenira penal! Ni na kraj pameti mu nije da se možda tim voli tako što se teško trenira i nauči da se savlada golman kad si sam ispred njega. Što je napolju u većini slučajeva normalno kao disanje. Svojevrstan način razmišljanja tipičan za nas.

Sve, samo ne suština – naučiti baviti se onim što si izabrao. Snalazimo se, nema šta.

Devedesete ili Turci, u dilemi sam…I da li je tačno da ono s početka bune na dahije, o tome ko je rad kavzi, samo konstrukcija ondašnje propagande. Ono činjenica je da bogatiji nisu tada bili za nemire. Na primer, Veljko Petrović, poznatiji kao Hajduk Veljko, bio jedan od bogatijih Srba sa 250.000 ovaca na ispaši u Timočkoj krajni,Vlaškoj i Bugarskoj. Sve je bilo u redu dok se turska država namirivala od seljaka ali onda oni, seljaci, počeše da gaje svinje umesto ovaca, kao “usev” koji bolje uspeva i ima manji rastur. Turski poreznici tad počeše da diraju i one koji su za plaćanje imali konvertibilniju valutu od svinjetine koja, čini mi  se da i danas tamo slabo prolazi. E – tada nastade ustanak, što sve znamo iz narodnih pesama, od usta do usta. Generalno bejasmo nepismeni ali smo se i onda
snalazili.
I mada moja mašta može svašta (sutra bih mogao da pevam u Kolibriju bez audicije), nije mi jasno kako sve ovo u uvodu povezujem sa mojim avgustovskim šokom sa beogradskog aerodroma, i kasnijom serijom članaka o odlascima mladih košarkaša u Ameriku, uglavnom na košarkaški put bez povratka. Neko napisa, mislim gđa Pavić-Ilić, da neko još živi u sedamdesetim, aludirajući na komentar Ace Ostojića “ići ili ostati ovde…” Koliko znam, jedini do sada decidan stav o tome je imao Aleksa Šantić. Ali ostavimo njega za čas po strani.
Ja sam živeo u tim sedamdesetim, i to punim plućima, i sve ostalo mi se iz ove perspektivive čini, nekad više nekad manje – životinjarenjem. Ili je to opet iz mene potekla nostalgija, nepresušna i za koju mi je ovde dozvoljeno da je neprestano delim sa drugima. Normalno, ako je ima, a i ako je nema, moja je, šta da radim.
Elem, kad smo bili najjači, tih sedamdesetih, najviše zbog drugačijih komunikacija i onog čuvenog prenosa vesti “od usta do usta”, Amerika je bila za nas košarkaški pojam. Možda je to malo preterano, ali, realno, oni to i jesu bili. Bilo je kod nas i malo ljubomore kad smo slušali da neko od naših košarkaša odlazi na “studiranje” preko bare. Uz veliku čast malom broju izuzetaka, to su uglavnom bili igrači koji ovde nisu bili strpljivi, ili dovoljno dobri da prođu kao košarkaši. Pa čak je tamo i Ćosa “nacionale”, možda najveći koga smo imali, nekako zaustavljen u svojoj mašti i nezamislivoj prirodnoj bujici genetskog košarkaškog dara. To je moj utisak. Pamtim antologijsku utakmicu u Kazerti na Evropskom prvenstvu 1969. protiv SSSR-a. Ali i jednu utakmicu koju je kao freshman odigrao za onaj Brigham Yang u američkoj nedođiji Provo, koji je poznat samo po Ćosi. Pre odlaska u SAD izgledao je kao d’Artanjan, junak Aleksandra Dime. Duga kovrdžava kosa, brkovi, i Krešo je bio lep. A igrana je u Americi ta dugo najavljivana utakmica kao veliki duel i poslednji meč izvesnog Jumping Johna, pred njegovu sigurnu NBA karijeru.
Utakmicu sam sa čuvene šesnaestice, kamere, gledao više puta i to najviše u nekim mormonskim crkvama gde nas je Ćosa vodio. Bez ikakvih poslednjih namera,verujte! Sama utakmica je bila ona Kazerta na kub, Krešina simfonija mašte, pameti, talenta i lepote košarke. Tek, Jumping John je završio sa 4 poena. Dao je prvi i poslednji koš (Ćosa mu je u poslednjoj sekundi dao loptu), i karijeru završio verovatno radeći na nekoj pumpi.
E –  takvim događajima hranim svoja sećanja i nostalgiju, koja su možda subjektivna, ali bojim se da sam u pravu. Kasnije sam mnogo utakmica odigrao sa Krešimirom Ćosićem, zajedno i protiv njega, bio je sjajan kao saigrač, težak kao protivnik, idol!!! Ali me više nikad nije fascinirao onako kao u Kazerti i na toj svojoj jednoj od prvih utakmica u Provu, država Juta, SAD. Oprostite mi, ali sam siguran da tamo malo ubiju ideju, maštu i nesvakidašnja rešenja za račun discipline i vrednoće. Sve je lepo i za decu korisno, ali nije naše.
I sad čitam reagovanja, prevashodno roditelja na pomenuti problem odlaska. To se u psihologiji zove transfer odgovornosti. Ja svoje emocije, znanje i sećanja pokušavam da pretočim u ideju o sistemskom rešenju, a to ne odlučujemo ni roditelji, ni ja, niti slični meni. To je pitanje zajednice i prepoznavanja vrednosti koje treba da gajimo, a ne da se snalazimo. Ne treba da polemišemo sa roditeljima koji nisu ni u kom slučaju u lakom položaju. Odvaja im se meso od kostiju, srce od pameti, ali siguran sam da bi svi bili srećni da im neko garantuje da su im deca zdrava i srećna. Pa makar ih ne videli više do kraja života. Teško je, ali je tako. A gorčinu i tugu nose samo za sebe. I svi koji su pisali o ovome su u pravu, i Aca Ostojić, i Janko, i Vladica Vukomanović, i Darko Dželetović, i “obama”, a posebno Branko Banjanin. I Tanja Pavić-Ilić. I Darko Čohadarević. Skromno mislim da sam i ja u pravu. Ali ko sam ja da predlažem rešenja.
Moja deca su jako svoja, kao što sam i ja bio svoj u njihovom uzrastu. Nisam ni od onih, kako to lepo reče Duško Radović : “Dajte mi dobro dete pa ćete videti kako sam dobar roditelj”. Pre bih rekao da svojim unucima želim da imaju manje problema sa svojim roditeljima nego što su moji imali sa mnom. Kako ja, ovako neprilagođen životu pa i roditeljstvu, nekom da držim predavanja? Ko uopšte ima pravo da određuje meru za roditeljsku ljubav i pamet? Ja sigurno ne.

I onda opet moja romantika, koja misli da bi, na primer, Nenad Banjanin bio odličan košarkaš. Samo mu je trebalo ovde pružiti priliku i sigurnost u razvoju. Nažalost, toga ovde nema ni u jednoj sferi, pa ni u košarci koju beskrajno volim. A koliko god da sam uporan, ubije te saznanje da su danas drugačiji kriterijumi, vrednosti i ciljevi, pa i mehanizmi za dostizanje istih. Nema dana kad nas starinske nešto ne šokira, u toj meri da se samo okrećemo oko sebe.
Kaže se da Bog svima pruža istu šansu. Mislim na decu koja ne biraju ni roditelje, ni vreme kad će da se rode. Mali Ajlin Kurdi nije imao tu šansu. Možda njegov bog nije imao uticaja na šalteru za šanse, tek ona slika tog deteta me stresirala, i ne pušta me nikako. A samo da sam mogao da legnem umesto njega… I kako uopšte dišu njegovi roditelji sada?
A onda se kod nas pojavi Aleksa Janković, pa Mahir Ratkovac. Deca koja sa roditeljima nisu imala toliko slobode da traže pomoć. Deca koja su i odrasla i umrla u istom momentu. Pa ko sam onda  ja da nekom držim predavanja kako će sa svojom krvi i mesom, i šta je za njih najbolje? Sam se sebi zgadim što svoje želje i utopije pokušavam da naturam drugima.
Kad malo razmislim ono naše o četiri stranca u juniorima je ljudski. I oni su nečija deca, nečija tuga i nada. Samo je način donošenje odluke bilo severnokorejski, i to me izluđuje. Ali, neka je i tako. Neki ljudi tamo daleko sede i strepe od svakog telefonskog poziva, nenadane vesti. Olakšajmo im. Čak i ovi Ameri što igraju kod nas pobegli  su od sudbine  Džamara iz priče Darka Dželetovića.
Sad sam već postao sentimentalan, i počeo sam da  jedem samog sebe. Ljudi smo i ostanimo ljudi. I zato radite ono što mislite da je najbolje za vaše potomstvo. Manite se ovog patetičnog nostalgičara čije vreme je prošlo.
A kad vidite neko dete ovih bezbrojnih izbeglica pomilujte ga, neko će i vaše dete tamo daleko pomilovati. I grudvajte se sa njima, baš kao Saša Tomić i Danilo Backović. Aci Ostojiću, mom prijatelju, izvinjavam se zbog ovog saltomortala, ali su emocija i duša ljudske iskonske, a racio nametnuta osobina. Ja sam poslednji koji može da se ponaša drugačije nego kakav sam. Ni za sebe nisam racionalan, i takav se trudim da ostanem. Ne pada mi na pamet da se sada nešto menjam.

Žao mi je što sam ljudima ustalasao osećanja i naterao ih da se pomalo pravdaju. Nemaju oni kome da se pravdaju. Neka im je sa srećom!
Mojim prijateljima Slavici i Branku Banjaninu.

Photo: YouTube