Sada sam siguran da je ova Trampova Spasenija, Pelagija, Melanija ili kako se već zove, naše gore list. Ne smeta joj poređenje sa Žaklinom Onazis, ex Kenedi, i razvlačenje po toj temi po novinama, ali je zato spremna da tuži one sretnike, ili nesretnike iz njene rodne Sevnice koji se onako iz srca pohvališe da je ona odande. Kenedijeva udovica se nikad nije požalila na one “svoje” iz Lozovika, koje pomenuh u prošlom pisaniju, ono kad tamo majka zove dete: “More Žaklino, izlazi iz to blato”. Zato je ostala upamćena kao dama. E da se sad pojavi neko i kaže: more Srbijo, izlazi iz  to b… Iz ove perspektive to izgleda  nemoguća misija – mislim na izlaženje. I ko to, moliću fino, može nama šta da naredi?

Ali može se, nije teško, samo treba da se osvrnemo oko sebe… Prosto je k’o pasulj.

Ali – Momin pasulj.

Običan gradištanac. Onaj koji ti se “javlja” ceo sutrašnji dan, i podseća te na lepotu kusanja istog.Kažem običan gradištanac, a obzirom da je pasulj naša strateška sirovina, ako ga mnogo hvalimo može neki nadobudni “sat sa zubima” da se ostrvi i onda neka služba naredi SDPR-u da stavi šapu i uzme monopol na gradištanac. I eto ti igranke bar, za mesec dana (u nedostatku atentata, državnih udara, oružja i Đokovićevih trijumfa).

E, beše svojevremeno  onaj “Manjež”, ako se neko seća mog bloga o tome, kada sam promovisao neku kao sektu, i nisam bio svestan koliko smo iznad toga. Bejah tamo sa svojim vršnjacima košarkašima, i osećao sam se blaženo i uzvišeno. Pomislio sam da je to vrh. I beše. Ista smo generacija, isto vaspitanje, slični karakteri izdeljani kroz sport, kroz suživot sa saigračima i poštovanje protivnika. Posle dođoše Miško i Zigi, i prirediše mi vrhunski ugođaj organizujući memorijalni  Šarićev turnir. Bejah i iznenađen i malo zbunjen, i čak nesiguran kao najstariji tamo, dok ona naša zajednička krv ne provri i svi postadosmo jednaki. Vidim ja da ovome nema kraja…

A onda pasulj, Momin pasulj kod Danke, u našem vučijem grotlu, po ne znam koji put sastavi ljude. Gromade iz ovog našeg sveta, iz VKL (Velike Košarkaške Lože). Sve sami veliki majstori koji nisu pisali istoriju košarke, nego su sami istorija. To se ponavlja ne znam koji put, i uvek pomislim kako ne može biti lepše. I uvek se prevarim, jer koliko god me jedan od mojih spisateljskih autoriteta Vlada Stanković izluđuje svojim nabrajanjem i brojevima, ostaje surova i neoboriva istina da su brojevi koliko god da su suvoparni i dosadni – neoborivo istiniti i egzaktni. Za nas koji smo po prirodi zaljubljeni u matematiku je to prihvatljivije, ali nisu svi takvi.

Evo, moram nabrajati:  Bora Stanković, Nemanja Đurić, Radovan Bata Radović, Slobodan Rica Gordić, Dragoslav Ražnatović, Zoran Maroević, Momčilo Pazmanj, Vlada Đurović i ja, kao najmlađi. Kao junior, a tako sam se i ponašao, naime slali su me po cigare. Lepo ih je bilo gledati i slušati. Njihove priče su priče iz života našeg sveta, a njihovog vremena, i pristojnost mi je nalagala da se mnogo ne mešam. A priče odmah proverljive, tu na licu mesta, jer su manje-više svi bili akteri istih događaja. Isti duh sam i ja osetio sa svojom generacijom, samo moram sa žalošću da priznam da su se u moje vreme ubrzo pojavile pare u košarci, i malo po malo otupele duh i spontanost u odnosima i ponašanju. Da budem potpuno precizan: govorim o nekoj vrsti izdizanja iznad svakodnevice u odnosima i vaspitanju svih ovih koje sam pomenuo, i sa kojima sam se uz pasulj osetio slobodnim i van vremena.

Kod Danke je bilo ovih devetoro ljudi. I jedino čega je bilo malo – to je zbir njihovih godina rođenja. Tome je najviše doprineo Bora Stanković (1925), a najviše sam kvario ja (1950). Sve ostalo iz statistike našeg sveta je bilo…

Sad se prilično glupo osećam i stalno pazim da ne napravim razliku između nadmenosti i lažne skromnosti, ali ipak, laskajući sebi, sedeo sam sa istorijom svog života. Slobodno mogu reći da smo svi bili košarkaši po krvi i po opredeljenju, dugo godina svaki od nas je bio aktivni sportista, a do dan-danas smo ostali košarkaški veterani. Članovi VMKL. Vrhunska privilegija.

Pa, ljudi, za stolom kod Danke je sedelo 751 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i 9 igračkih učešća na olimpijadama!!! I onih Borinih osam, ili ne znam već koliko kao funkcionera. Za
neverovati. Ostala takmičenja da ne pominjem. Koliko samo domaćih liga što njima, primetio sam, posebno imponuje.

Neki su se okušali kao treneri i bili uspešni, neki kasnije kao funkcioneri ili sportski radnici u košarci, a Bora je bio sve to i na kraju je sam postao KOŠARKA.

Pasulj je brzo nestao, ali je svoj zadatak izvršio u potpunosti, a mi smo ostali u pričama bez kraja nekoliko sati koji prođoše za čas. Svi su duhom ostali mladi, i impresivna je Borina iskričavost i sposobnost da sve priče prati i reaguje odmah. Malo me žacnulo kad reče da Radnički i nije bio neka marka, ali je namera bila očigledna da bocne Necu i Ražnja, a dirnu i mene. Ali su Neca, Bata, Rica, Ražanj, Mare zajedno sa Borom, ipak jedno telo, jedno kompaktno telo kao da su iz jedne kuće izašli.

E, vidite da se može i u ovoj našoj zemlji Stradiji biti iznad, i uzvišen celoga života, samo treba biti hrabar i uhvatiti se u koštac sa izazovima koje donosi bavljenje ovim našim lepim sportom. A koliko je samo bilo sličnih susreta i utisaka u poslednjih nekoliko meseci  – kako reče Lečić u jednom filmu: “U, jebote, od ovoga može da se rikne!”

Možda preterah, ali mi ćemo sa ovom našom lepotom zadovoljni i u večna lovišta (večne košarkaške utakmice).

Rastadosmo se, i krenu svako svojim putem zadovoljan.

Beše sjajno, samo se ja pomalo štipam tajno.

Photo: Dugi