Kada bi mogao da zna, Ranko Žeravica bi bio ponosan na impozantan broj njegovih prijatelja i poštovalaca koji su se u sredu u podne okupili ispred Hale sportova na Novom Beogradu, one koja se od ovog 10.februara zove po njemu. Na ulazu, sa leve strane, bista sa Rankovim linkom. Žeravica i posthumno nastavlja svoju misiju košarkaškog vizionara i  prosvetitelja. Ovog puta okupio je gotovo ceo košarkaški Beograd, od čelnika saveza preko prvih ljudi Zvezde i Partizana, nekadašnjih igrača Radničkog i OKK Beograda, brojnih trenera, sudija, novinara, do predsednika Srpske akademije nauka.

Bez obzira što se košarka gotovo više ne igra u Hali sportova, mislim da je potez koji su u rekordnom roku smislili i realizovali Dragan Đilas i Aleksandar Šapić prava stvar i sjajajn način da se beogradska i srpska  košarka oduži velikom Ranku. Ovog puta neću o njemu, sve je rečeno, sve se zna, ali hoću o staroj, dobroj Hali sportova.

Kao Novobeograđanin, bio sam svedok postavljanja njenih temelja. Kada sam video da su temelji u krug, pomislio sam da bi možda mogla da bude neka sportska dvorana što se, na moje veliko zadovoljstvo, ubrzho i potvrdilo. Svakodnevno sam gledao kako napreduje i radovao njenom otvaranju koje se dogodilo, čini mi se, u decembru 1968. Bio sam na tom otvaranju, a već od marta 1969, kada sam počeo da radim, bio sam redovan na svim utakmicama jer se košarka jedino tu igrala. Četiri beogradska prvoligaša imala su u svakom kolu dupli program, nekako su, koliko se sećam, u paru bili Partizan i Radnički, odnosno Zvezda i OKK Beograd. Partizan je čak imao i kancelariju iz koje smo često slali izveštaje, isto kao i sa recepcije. Doduše, ako je bila gužva znao sam i da pretrčim do kuće, na pet minuta od dvorane.

Hala sportova je godinama, čak i posle izgradnje Pionira 1973, bila košarkaška Meka. Odlazili smo sa radošću znajući da ćemo uživati u sjajnoj košarci jer su u četiri beogradska prvoligaša igrali veliki majstori, a takođe ih je bilo na pretek u drugom klubovima bivše nam države, onih koji su dolazili na megdan Beograđanima. Uporedo sa sjajnom domaćom ligom imali smo privileguju da gledamo  i sve međunarodne kupove, od Kupa šampiona, preko Kupa kupova, do Kupa Koraća. Tu smo dočekali i prve strance u našoj košarci, Partizan je pred svoj start u Kupu šampiona 1976. doveo nekog Amerikanca Bača Tejlora, koga je štampa odmah prekstila u „Baća“. Kasnije, je, čini mi se, stranca imao i Radnički. U Hali sportova je igrala i reprezentacija, sećam se prvomajskih TV turnira, nekih priujateljskih utakmica, čak i gostovanja reprezentacije Evrope povodom nekog jubileja KSJ. Sa osobljem Hale bilo smo drugari, od dugogodišnjeg direktora Gojka i sekretarice Marele,preko domara Jove do brisača parketa Tome  „gancija“ koji se jednom naljutio na mene što sam negde objavio njegovu sliku. Valjda je hteo da traži autorska prava…

U toj hali smo dočekali povratak titule prvaka Jugoslavije u Beograd. Posle poslednje titule OKK Beograda sa Koraćem, Trajkom Rajkovićem, Nikolićem i Gordićem 1965, primat su preuzeli Zadar (tri puta) i Olimpija. Zvezda je 1969. vratila titgulu u Beograd, onda je to ponovila 1972. sa generacijom koju je predvodio Vladimir Cvetković a igru nosili Duci Simonović, Moka Slavnić i Dragan Kapičić. Onda su 1973. na red došli „krstaši“ Radničkog sa neponovljivom generacijom Jarić, Damnjanović, Ivković. Marović…Videh danas na skupu ispred Hale prvu trojicu, Srećka, našeg blogera Dugog i Tvigija. Eh, kakvu su košarku igrali… Posle je, 1976, konačno stigla i prva titula Partizana, sa Kićom i Prajom kao vedetama tima.

Posle utakmica stajali smo ispred vrata svlačionica i čekali da se pojave treneri i igrači. Konferencija za štampu dugo nije bilo. Ponekad smo odlazili u bife koji je bio od levo od ulaza i tamo prepričavali viđeno na utakmicama. Atmosfera je bila nekako familijarna, svi smo se znali,  košarkaška familija bila je brojna ali jedinstvena. A tek navijači… Kad su igrane velike utakmice gužve su bile još od Fontane, redovi za karte dugi a tribine često pretesne da prime sve. Posle utakmica igrači su morali bukvalno da se probijaju do svojih kola ili autobusa, ljudi su hteli da ih dodirnu, pozdrave, slikaju se sa njima… I sve to bez i najmanjeg incidenta! Doduše, sećam se jednog ali nema veze sa publikom. Na nekom turniru, valjda beše Zvezda-Simental, došlo je do čarke na terenu, pa ozbiljnog hvatanja za gušu, možda je sevnula i neke pesnica. Neki milicioner krenuo je da zavodi red sa pendrekom u ruci… Na svoju nesreću, krenuo je ka plavokosom centru Simentala Artu Keniju koji ga je, verovatno u strahu, tako odalamio desnim krošeom da je nesrećniku šapka odletela na tribine, pendrek ispao a on završio na našem novinarskom stolu tik uz teren. Posle je milicija htela da „apsi“ Kenija, udario čovek organa reda, izbio skandal međunarodnih razmera ali sve se nekako sredilo. Gledao sam u Hali sportova i mnoge boks-mečeve, i one za „Zlatnu rukavicu“, ali najbolji kroše koji pamtim bio je taj Kenijev.

Gledali smo, naravno, i žensku košarku, sa majstorima kakvi su bili Snežana Zorić, Marija Veger, Jasna Selimović, Zorica Đurković, sestre Vukmirović i Komnenović, Sofija Pekić… Znalo se da košarka „stanuje“ u Hali sportova. I veliki Ranko Žeravica je tu radio sa reprezentatacijom i Partizanom udarivši temelje  na kojima klub i danas počiva.

Ako bih morao da odaberem „idealnu selekciju“ igrača beogradskih timova koje sam gledao u Hali sportova, onda bi taj izbor izgledao ovako, uz ogradu da nisam uzeo u obzir neke majstore koji jesu igrali u Hali sportova ali su se afirmislai na otvorenim terenima svojih klubova. Mislim, recimo, na  Necu Đurića, Dragoslava Ražnatovića i Miška Čermaka, Miška Bojovića, Momu Pazmanja …

Plejmejkeri: Moka Slavnić, Srećko Jarić, Saša Đorđević

Bekovi: Duci Simonović, Dragan Kićanović, Predrag Danilović

Krila: Vladimir Cvetković, Dragan Kapičić, Žarko Paspalj, Dražen Dalipagić

Centri: Vlade Divac, Milun Marović

Prve rezerve: Blaž Kotarac, Miško Marić, Boban Petrović, Gogi Rakočević, Goran Grbović, Miroljub Dugi Damnjanović …

O trenerima ne smem ni da mislim, od profesora Ace Nikolića i Ranka Žeravice, preko Pive i Dude Ivkovića, Cige Vasojevića, Bore Cenića, Bate Đorđevića do Bože Maljkovića i Duleta Vujoševića…

Ranko ne može da vaskrsne, ali košarka može da se vrati u halu koja se, s pravom, sada zove po njemu. Naravno, tu se neće igrati velike utakmice kao nekad, ali razne škole košarke i manji klubovi trebalo bi da uče na izvorištu, tamo gde su  stasavali asovi naše košarke, tamo gde su se igrale velike utakmice i osvajale titule, tamo gde je košarka rasla do neslućenih visina.

U Hali sportova „ Ranko Žeravica“.