Koš magazinu se javio Aleksandar Stefanovski , Makedonac koga je ljubav odvela čak u Hong Kong. Aleksandar je još uvek igrač, ali počeo je da se bavi i trenerskim poslom. Objavljujemo njegov tekst o košarci u Hong Kongu.

***

Nikada mi, ni na kraj pameti, nije bilo da ću živeti u Hong Kongu. Ali, desilo se… Posle sezone 2008/09 u kojoj sam grao za Ohrid sve je u makedonskoj košarci palo, pre svega na finansijskom planu jer su klubovi direktno zavisni od politickih partija i raznih gradonačelnika. Zato sam rešio da odem na brod da radim, a kad sam dolazio kući igrao sam za Tetovo. Onda sam sreo malu Hoi Yi Chow ili Heidy, kako je njeno englesko ime jer svi u Hong Kongu imaju i englesko ime, i – eto mene u Aziji…  Klasična “love story”.

Aleksandar Stefanovski je u daleki azijski grad došao zbog ljubavi

Hong Kong je član FIBA poslednjih 25 godina, a košarka se ovde volela i dok je bio pod Velikom Britanijom. Košarka je veoma popularna, ali problem je što za ovdašnju mladež postoji samo NBA liga. Glavna kancelaraija NBA za Aziju ima sedište baš u Hong Kongu. Sumnjam da mnogi ovde znaju da se košarka još negde igra…

Domaća D1 liga je najjača, ima 8 ekipa i ispada samo jedan klub. D2 ima 10 ekipa, a svi ostali klubovi su u D3. U D1 može da igra samo jedan stranac, ali mora da živi u Hong Kongu više od 12 meseci. U D2, po našem druga liga, mogu da igraju dva stranca za koje to pravilo ne važi! Meni to nije logično, ali njima je OK.

Osim South China, nijedan klub u Hong Kongu nema svoju dvoranu. Sve su državne, i jako je teško zakazati termin jer ima ograničenja koliko puta u toku jedne nedelje ista osoba sme da “bukira” halu. Sve utakmice u D1 i D2 ligi organizuje Federacija, igra se u istoj hali u centru. Dvorana pripada jednoj domaćoj korporaciji koja je napravila svoju ekipu. 

U tehničkom smislu, košarkaško znanje je – mogu slobodno da kažem – na veoma niskom nivou. Ljudi koji su u klubovima i federaciji menjaju se samo kad oni sami odu. Znanje koje imaju i oni i treneri koji rade u klubovima nedovoljno je za razvoj. Ne verujem da su čuli ni za Dudu Ivkovića, a kamoli za njegovu izjavu da “trener uči dok je živ”. Ovde pokušavaju da svoj mentalitet iz popularnih borilačkih veština prenesu na košarku, teško prihvataju novine i kao da ne žele ništa novo da nauče.

Najpoznatiji klubovi su South China, Winling i Eastern, a ovaj poslednji je prošle godine osvojio Azijsku ligu. Vodi ga jedan španski trener. Klub pokušava da koliko-toliko radi po profesionalnim standardima. Poslednju utakmicu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2019. u Kini, Hong Kong je izgubio od Novog Zelanda sa 74-133! Mladi bi još i hteli da nešto nauče, ali nemaju od koga, nema ko da im pokaže pa su prinuđeni da se sami snalaze. Najčešći izvor “obuke” je YouTube…

Klubovi nemaju mlađe kategorije nego “časove košarke”, što zbog pomanjkanja hale, što zbog sistema, odnosno odsustva sistema. Sa druge strane, roditelji prave strahovit pritisak na decu koja – bilo čime da se bave – moraju da budu najbolja! Ako nije tako, onda je to kraj sveta. Često se dešavaju tragedije, deca padaju u depresiju, česta su samoubistva zbog neispunjene bolesne ambicije roditelja. Deca mogu da treniraju posle četiri popodne, ali imaju toliko domaćih zadataka da je prosto nemoguće uskladiti sve obaveze. Drugi problem je putovanje od kuće do škole. Ako idu u internacionalnu školu treba da koriste autobus koji obezbeđuje škola, ali većina mora da koristi i metro. Naporno za klince.

Košarka se uči na isti način kao i časovi klavira ili gitare, i tako se i naplaćuje. Ali problem je što što deca ne dobijaju ništa, radi se kampanjski. Znanje tih takozvanih košarkaških učitelja je oskudno. Sve što znaju da pokažu je dribling i šut. Kad se igra odbrana udaranje protivnika je obavezno… Košaraku shvataju kao fizičku borbu, nikako kao igru punu ideja, nadmudrivanja, mašte..

Možda će biti bolje jer je počelo otvaranje privatnih košarkaških akademija koje vode stranci.

Po gradu ima puno košarkaških terena koji su državni, ništa se ne naplaćuje, možete da dođete sa društvom i igrate basket pod svetlošću reflektora, domar redovno menja mrežicu na obručima. Finansijska situacija omogućava igračima street-basketa da imaju koje god patike žele, svako može da kupi najlepšu loptu, nešto o čemu sam ja kao mali mogao samo da sanjam, ali kao što odelo ne čini čoveka – ni oprema ne čini igrača…

Ja radim za jednog Australijanca koji ima ugovor sa interacionalnom školom, učim klince na tradiciji jugo-košarke na kojoj sam i ja odrastao. Igram za ekipu koja se zove Eagles, mlad tim, sve 20-godišnjaci, pokušavam da saigrače nečemu naučim. Drugu godini treniram đake u francuskoj Internacionalnoj školi, a radim i u Indipendent Foundation School. Svi su jako zadovoljni mojim radom, bar mi tako kažu. Svako godište trenira po jednom nedeljno, i ja moram da tokom treninga puno toga da uradim. Ima mnogo američkih internacionalnih škola koje rade po istim principima kao i u SAD. Uslovi su sjajni, po dve moderne sale, teretana, bazen. Istina, ne treniraju kao u SAD ali treniraju više od drugih, pa sam ponosan što sam se uverio da naša jugo- škola i naš način rada mogu da im pariraju u svemu.

Hvala vam na prostoru, Koš magazin mi je jedan od prozora u svet košarke. Pratim vas, kao i moja dva kluba, Partizan i MZT Skoplje.

Photo: Privatni album