Filip Petrušev, jedan od predvodnika naše reprezentacije koja je postala prvak Evrope u kategoriji do 18 godina, i član idealne petorke takmičenja u Letoniji govori o dosadašnjoj karijeri, medaljama, ranom odlasku u inostranstvo, školi i planovima u narednom periodu.

Za početak o zlatu u Letoniji, dve sedmice kasnije.

“Prošlo je malo vremena svesni smo šta smo uradili. Ogroman uspeh, odbranjena titula. Sada se razilazimo svojim putem. Marko Pecarski i ja, smo među šestoricom košarkaša koji su uspeli da dve godine zaredom osvoje zlato u istoj kategoriji. Nismo sada svesni koliko je to važno, iako znamo da će naša imena ostati upisana u anale…

Finale u punoj hali bilo je za pamćenje. Znali smo da smo bolji od svih. To je odličan osećaj, iako je tada teško igrati i pobediti. Nismo osim protiv Crne Gore imali problema. Sa njima je ipak, najteže, jer se jako dobro znamo. Mi sa njima imao super odnos i gledamo ih kao Srbe, naše. To nama nije tako! Krajnje je normalno da smo sa njima slavili titulu.”

Kako na dva uzastopna zlata, sa obzirom da ste bili i deo ekipe u Bratislavi, reaguje vaše okruženje?

“Drugari koji nisu iz košarke smatraju da je to samo, eto bravo. Super, ali sad uzmi nešto sa seniorima. Ipak, sve ovo nas je pripremilo za budućnost. Puna dvoran i atmosfera u Letoniji su neverovatno iskustvo i dokaz da to možemo i kao seniori. Mnogo je drugačije, nego kada se igra za klub. Kada sam recimo, gledao Partizan i Marka na terenu, mnogo puta mi je u glavi bilo krivo što nisam bio na terenu. I Marka sam pitao kakav je osećaj, rekao je samo: “Čoveče ne znaš gde si!”

Delovali ste vrlo kompaktno, znate li se od ranije?

“Od igrača iz reprezentacije od početka pamtim Pecarskog sa kojim sam od 10 godine vodio bitke. Svi ostali su tu poslednjih nekoliko godina i baš se dobro slažemo. To se videlo i sada u Letoniji. Trener Bućan nam je dao samo sisteme uz dozvolu da tražimo rešenja i prednosti.

Priča o Vama je sve više?

“Imam 18 godina pokušavam da napredujem i budem na zemlji. Moramo nastaviti da radimo, kako bi predviđanja o kojima se govori mogla da se ostvare. Realno, ja sam to što jesam, ali to još nije ništa, računaće se tek ako tako nešto ili sličnu stvar uradimo u seniorskoj košarci.”

Vaš put je prilično nekaraterističan FMP škola košarke, Partizan, Baskonija, Amerika?

“Tata mi je već sa 12, 13 godina pomenuo da postoji opcija da odem u Španiju. Roditelji su me podržali jer su znali da je to najbolje za mene. tada sam već imao dva metra. Projekcija rasta je pokazala 206,207 plus, minus tri centimetra. To se ostvarilo. Sada su mi potrebni tehnika i snaga. Mislim da ću biti ktilni centar, to mi jako odgovara, jer možeš i da šutneš i da se guraš pod košem. Mislim da mi to leži.”

Vrlo mladi ste napustili Srbiju, kako ste to prebrodili?

“Kada odeš napolje, ima svega. Nisam imao lomova, kao neki drugari koji su probali, pa se već posle 15 dana vratili kući. Ja sam imao drugara Slovenca koji mi je pomogao, jer Španci slabo znaju engleski. Ali kažem, bio sam u glavi spreman da odem od kuće. To je po meni ključno.

Najteža mi je bila prva godina u Španiji. Kao i pre dve godine kada sam polomio stopalo. Sters prelom sam imao i pauzu pet meseci. Samo hod na štakama od tri meseca i mirovanje. Uz to je i dijagnoza menjana tokom lečenja. Psihički sam bio očajan. Potom sam u Americi igrao letnju ligu za škole. Tamo sam odabrao dobar tim i igrao prilično mnogo i dobro.

Nikada nisam imao krize. Nisam želeo da se kajem što nešto nisam uradio. Sada ne znam šta ću raditi posle košarke, ali sam siguran da će me vremenom nešto zainteresovati. Razmišljao sam i ranije hteo da budem trener. Mislio sam da je to prelako, ali sada mi izgleda prestrašno.”

Jeste li spremni za ulazak u seniorsku košarku?

“Sada sledi američki univerzitet Gonzaga, poznat po radu sa visokim igračima. To je presudilo da se opredelim za sredinu iz koje je poslednjih godina nekoliko igrača otišlo u NBA. Za NBA treba kvalitet i neka karakteristika koja će te odvojiti. Zato mladi igrači moraju i atletski da se pripreme za sve i da traže sredinu u kojoj će dobiti priliku da se bore za mesto u timu.Neskromno će zvučati, ali vidim sebe tamo i nemam nikakav strah.”

Dopada Vam se sistem u Americi?

“Amerikanci od malena probaju dva tri sporta, biraju. Idu u školu, to im je jako važno. Ali usavršili su sistem do te mere da se košarka i sport prate bez problema. Nisam imao problem ni kao stranac, ni belac. To je sjajno, za razliku od Evrope gde košarka ne može da prati školu. Zato sam po savetu roditelja otišao u Ameriku. Sada na koledžu svake godine mogu da izađem na draft, a ako prekinem školovanje, mogu da nastavim putem interneta ili na neki treći način. To u Evropi ne može i ovde deca sa 17, 18 godina moraju da se opredele ako hoće da žive od košarke. Taj sistem tamo je gotovo perfektan za mlade igrače. Čitav dan je programiran i dobar, radi se i na telu i na igri, a izbor je veliki ima na stotine škola i opcija.”

Čeka Vas i mnogo naših ljudi?

“U Americi ima mnogo naše dece, u kontaktu smo. To su razni susreti. Tamo su deca koja ne mogu ovde da ostvare ugovor ili upišu školu. Nije teško tamo otići, čak nije ni presudno, mada pomaže ako si na nekom koled,žu gde je košarka dobra. Ako nisi bio reprezentativac, izaberi manji koledž, pa se kroz igre nametni da te vide. Tada možeš da se probiješ. Mnogo je opcija treba samo biti uporan i spreman na mnogo rada.”

U Beogradu je održan i kamp Košarka bez granica, koji okuplja najtalentovanije mlade košarkaše planete. Dva puta ste bili učesnik, kakva su iskustva?

“NBA kamp je ogromno iskustvo. Posebno kada odeš u Ameriku, na onaj završni. Radiš sa njihovim trenerima, vidiš kako razmišljaju i šta rade. Dobiješ i mišljenje šta treba i kako da se koriguje. Tamo sam se, recimo, prvi put sreo sa trenerom za mmentalnu sigurnost. Za sebe konkretno, mogu da kažem da sada imam mnogo samopouzdanja. Ranije to nije bilo tako. Samo sam se smeškao. Vremenom shvatiš da ne može tako, da moraš da ceniš sebe da bi te drugi cenili. Borba sa samim sobom je najteža.”

Imate li idola?

“Novicki od malena. Sada bi svi da budemo kao Jokić. Ali od početka pratim Novickog i Pau Gasola. ”

A menadžera?

“Ja sam od početka bez menadžera i ugovora. Tata mi je nedavno priznao da je vrlo brzo imao u glavi ovaj put kojim koračam. On nije hteo da se vezujem za bilo koga i da neko odlučuje za mene.”

Maknimo se malo sa terena. Šta Vam kada ste van zemlje najviše nedostaje?

“Hrana i ljudi koje znam. Košarka ne. U Španiji sam se navikao na pirinač, salate… Nije kao kod nas gde je meso osnovna stvar.

Imate li hobi?

“Dobro pitanje. Igrice i druženje. Igram, Fort najt, Fifu, NBA. To uz filmove i serije na sva tri jezika koja govorim. Uz srpski to su španski i engleski. Imam drugare svuda”, kaže Filip Petrušev.

NIKO KAO DEDA GUTE

Pričati sa Filipom Petruševim, a ne pomenuti dedu nije moguće.

“Deda me od malena vodi na svaki trening. Gute je voleo košarku i pre mene. Bio je u Istanbulu da uživo gleda Partizanovu evropsku titulu u Istanbulu 1992. godine. Deda se sprijateljio sa svima iz ekipe, svi ga vole kao da su njegovi. Medalje i nagrade skuplja mama, koja samo gleda da se ne povredim i kada sam pao protiv Letonaca, jedva je preživela. Za isečeke iz medija zadužena je baka.To mnogo znači, volim tu vrstu podrške.”

Odakle su Petruševi?

“Deda je kao mlad došao iz Makedonije, bio je Petruševski i u Beogradu su mu skratili prezime. Ja sam druga generacija rođena ovde. Sa mamine strane, deda Milan Trifunović je bio bokser u SFR Jugoslaviji i kažu da sam visok na deo mama Sonjine porodice.

Mlađi brat David takođe je košarkaš?

“Ide mojim putem, gde god sam išao ja, tu je i on. Prvo u Partizanu, pa posle u Španiji i sad je u Americi, u istoj srednjoj školi. Bio je član reprezentacije Srbije U17 na Mundobasketu u Argentini. Stalno igramo basket, dam mu malo prednosti, zvanično me još nije pobedio.

Photo: FIBA i privatni album

(Izvor: Kurir)