Možda ćete imati vremena (i interesovanja) da pročitate nešto što nije košarka. Aca Krstanović, vlasnik i šef sajta „Sportska centrala“ i ja, rešismo da jedno relativno slobodno popodne posvetimo turizmu. Do sada smo videli hotel, dvoranu i put između njih. U gradu sa skoro 11 miliona stanovnika, 3.500 godina istorije (osnovan 223. godine), dve reke i brojnim jezerima ima šta da se vidi, ali to važi za one koji dolaze u čisti turizam.

Preporučiše nam neku ulicu, rekoše trgovački centar, pešačka zona, mnogo radnji i restorana, neke zgrade iz doba britanskog boravka ovde… Posle jedno pola sata vožnje taksijem stigosmo, slikam naziv ulice: Jianghan Road. Prvi utisak: mravinjak na ulici. Mnogo ljudi, što je valjda za Kinu i normalno. Drugi utisak: niko nije bez mobilnog telefona koji aktivno koristi dok hoda. Videh ženu kako gura kolica sa detetom i nešto „čvaka“ po telefonu. U radnje nismo zalazili, na prvi pogled rekao bih da ima svega i svačega, od juvelirnica do uličnih radnjica za brzu hranu. Prodavci, uglavnom žene, stoje na vratima radnji, drže neki karton ili plastiku sa istaknutom cenom nečega (valjda na rasprodaji) dok lepezom ili nečim sličnim lupaju po kartonu. Muškarci su agresvniji, zaustavljaju, posebno strance, vuku za ruku, pokazuju modele nekih cipela i jednom ili dve reči koje znaju na engleskom zovu da pogledamo. Dok šetamo nailazimo na neobičan spomenik – nosačima vode! Nema nikakvog „potpisa“, a i da ima verovatno bi bio samo na kineskom. Ulica je čista, nismo videli ni jednog prosjaka ali sam video dvoje kako preturaju po kantama za smeće…

Najmanje je bilo restorana, na kraju Aca i ja odlučismo da ne rizikujemo – uđosmo u Mekdonalds koji je bio krcat. Kinezi, očito, nisu gadljivi baš na svu „dekadenciju“ koju Zapad pokušava da im uvali. Neke zgrade zaista liče na britanski kolonijalni stil. Ponegde je „zalutao“ i poneki natpis na engleskom. Nemamo pojma gde nam je hotel i koliko će nam vremena biti potrebno do njega (ovde distance računamo po minutima, ne po ceni u juanima), ali ispostavilo se da nismo bili daleko, samo 20-ak minuta.

Uveče me Aca zove da mu budem gost u njegovom „podkastu“ uživo. Pričamo skoro sat, veza se kida jer internet nije najbolji, ali Aca kaže da je bilo dobro o čemu svedoči broj ljudi koji su poslali komentar povodom našeg „programa“.

Vraćam se u sobu oko 01,20 po lokalnom vremenu. Još malo pa će utakmica u Beogradu… Da spavam ili da čekam? Biram nešto između, spavam ali je kompjuter uz mene, „programiram“ se za buđenje i zaista se budim na poluvremenu. Saznajem da Portugal vodi 1-0. Umesto da tražim neki video-prenos odlučujem se za Radio Beograd, u polusnu pratim meč do kraja, 2-4. Bojim se da ćemo opet Evropsko prvenstvo gledati na TV…

Na sreću, imamo mi i košarkaše, odbojkašice…

Photo: Privatni album