Januar godine 2003. Ciča zima. Oko dva posle ponoći prelazim granicu izmedju Austrije i Slovenije. Slovenija tada još nije bila u Šengen zoni. Nigde žive duše. Ispostaviće se, na granici smo samo austrijski carinik i ja. Carinik, bez uobičajenog pozdrava, kroz mali otvor na svojoj kućici, samo mi je pokazao prstom da skrenem levo i da se parkiram. Čekam ga tako parkiran pola sata da izadje iz svoje kućice. Konačno, evo ga. Izlazi. Prilazeći mi, poznatim gegom prvo upasuje poluispasanu košulju, pa doteruje položaj šapke. I dalje bez pozdrava, samo je ispružio ruku što je prećutno značilo da traži putne isprave. Za mene i auto.

Uredno sam mu sve položio na opruženu šaku, a on se sa dokumantima vratio u, pretpostavljam, svoju toplu kućicu. Novih pola sata čekanja za mene. Carinik ponovo izlazi, a ja zadovoljan što ću konačno moći da krenem dalje. Ali, carinik, pa još Austrijanac, nije mislio tako. Prvo mi je dao do znanja da dokumenta za auto nisu na moje ime, što mu i nije neki pronalazak. Auto je bio registrovan na ime moje supruge. Ali, sem istog prezimena, ničim nisam mogao da dokažem da ja legalno koristim auto. Da sve bude još gore, prednja i zadnja registarska tablica su se razlikovale u jednom slovu. Kakva greška. I to, moja.

Po glavi su počele da mi se vrzmaju misli šta mi je činiti za dalje, kad će on, em carinik em Austrijanac, prvo na nemačkom pa posle na šturom engleskom: “Slobodni ste da idete, ali čim se vratite kući, rešite problem.” Pravi šok, i to prijatan. Nisam izdržao pa sam ga zamolio da mu se obratim. Odgovorio je potvrdno. Pitao sam ga kako je znao po ciči zimi, u dva posle ponoći i nigde žive duše oko nas, da mi samo pokaže gde da parkiram auto. Šta ga je nateralo da to uradi i da mi kasnije pronadje dve greške na osnovu kojih se auto oduzima. Odgovor je za mene bio iznenadjenje, a imao je samo dve reči: “German Shepherd.”

Nisam izdržao pa sam mu postavio i drugo pitanje. Sada, kada je pronašao greške, zašto me pušta da prodjem. Odgovor? Lako je. Ponovio je istu kretnju kao i kod prvog pitanja. Kažiprstom i palcem se dodirnuo po nosu i rekao: “German Shepherd.”

Zašto je “German Shepherd” bitan u ovoj priči? Bitan je zbog svog nosa. Jer, kako je carinik Austrijanac slikovito pokazao na svoj nos, aludirajući na osećaj da nešto nije uobičajeno, a da možda ni sam ne zna da objasni šta je to, tako i “German Shepherd” koristi svoj nos da nanjuši ono za šta je dresiran. U slučaju skauta to je nešto što nije uobičajeno, nešto što svesno nije objašnjivo. Nešto što skaut poseduje ili ne poseduje. Ja se nadam da imam tu sposobnost i da pripadam onoj grupi skauta koja pored standardnih kriterijuma ima izdresiranu sposobnost da koristeći i svoj “nos” prilikom davanja sudnje procene igračeve validnosti, “nanjuši” tj. predvidi krajnje domete koje igrač poseduje. Bilo dobre, bilo loše.

Kada sam 2003. godine počinjao kao NBA skaut bio sam u paničnom strahu da li će moje dotadašnje umeće da prepoznam talentovanog igrača koji ima budućnost, moći da opstane. I dan danas mene i dalje me plaše nagoveštaji da takvom umeću preti istrebljenje. [ Synergy, neznani broj web stranica koje se bave prognozama, niz analitičkih i tehnoloških dostignuća u službi procene potencijala koji igrač poseduje ….. Znači, čitav arsenal mogućnosti nam stoji na raspolaganju.

Praveći elipsu od 1979. do 2019, dakle, tokom četrdeset godina rada protkanih potragom za mladim i talentovanim igračima, mislim da sam tokom tog vremena bivao svedok nenamernih pokušaja da će “savremeni trendovi” da nas zaraze spektaklom koji je donosio individualizam koji se lako mogao podvesti pod sebičnost koja je kroz statistiku donosila isključivo ličnu korist, Da će skauti nesvesno svoj prognostičarski izraz skrenuti sa tradicionalnih vrednosti u kojima su dominantnu ulogu igrača činili analiza trenutnog stanja, i prognoza kako će se sve odvijati u budućnosti na osnovu Razvojnog Puta koji je igrač imao. Snaga Uma, Košarkaška IQ i Taktika Individualne Tehnike kao integralni deo Razvojnog Puta su bili baza kojim sam stvarao osećaj za svoju prognozu.

Ono što me je plašilo je da će igrači sa izraženijim nekim drugim sposobnostima (atletskim, motoričkim, antroprometrijskim …) potisnuti igrače koji svoju igru grade na ranije pomenutim karakteristikama. Da će igrači sa Snagom Uma, Košarkaškom IQ i Taktikkom Individualne Tehnike kao dominantnim osobinama polako nestajati, i vremenom gubiti na značaju. Da će prosto nestati. Na svu sreću, Snaga Uma, Košarkaška IQ i Taktika Individualne Tehnike nisu isčezli iz košarkaške igre. Čak suprotno.

Periodično se pojavljuju igrači sa ovim karakteristikama koji od ove igre prave umetnost. Oni ni u jednom periodu nisu bili zanemarivani. Oni su samo bili retki. Svesni da ne mogu svi igrači biti umetnici, brige u kom pravcu ide košarka je bilo i biće je. Što često zavisi od kvaliteta Razvojnog Puta i što je do nas samih, ali i do srećnih okolnosti na koje teško može da se utiče.

Osoblje unutar tima koje se bave odabirom i razvojem igrača su pre svega prognostičari, pa rekruteri, zatim učitelji, i na kraju treneri. Prognostika u košarkaškom sportu se bazira na manipulisanju ličnim uverenjima i podacima koji su egzaktno izmereni ili provereni. Osoblje koje se bave prognozom moraju biti svesni koliki i kakav uticaj imaju na konačan odabir igrača. Oni moraju da znaju da se odabir vrši na osnovu saznanja dobijenih iskustvenim istraživanjima i posedovanom intuicijom. To saznanje se sinhronizuje sa laboratorijskim ispitivanjima iz srodnih oblasti. Ona se dopunjuju i zaokružuju proces kojim se dobija sudnje mišljenje. Takva seveobuhvatna saznanja tada postaju više od obične prognoze kada se odlučuje sa Da ili Ne.

Iza mene je četrdesetogodičnji radni vek kao rekruter, skaut i trener. Od toga posedujem šesnaestogodišnje NBA iskustvo. Držeći se strogih NBA pravila, danas nemam više od jedne sezone da intenzivno pratim igrača. Moram da priznam, ja prosto nemam talenat za takav način rada. Zbog toga sam primoran da odbijem način sticanja suda nakon kratkoročnih praćenja. Takav način rada u meni ne razvija ni znanje, ni intuiciju. Ja prosto ne verujem u konačnu procenu na osnovu gledanja video zapisa na TV–u ležeći na kauču. Izmišljam i dovijam se na svoje načine da premostim ovu prepreku, pri tome svestan da ne mogu da prognoziram igračev budući košarkaški život u periodu od deset, petnaest godina, a na osnovu jedne godine koju sam ga pratio. Za mene, jedna godina i TV je suviše malo. Meni treba mnogo više godina da formiram svoj konačan sud.

Mene priprema za skauting svakodnevno podseća da i dalje moram da idem toliko daleko, da budim u sebi ono što je imao austrijski carinik. Moj nepresušni izvor je oslanjanje na unutrašnji osećaj gde, dok upoznajem mladog igrača, ja osluškujem svoja čula koja mi govore da li imam ubrzanje otkucaja sopstvenog srca, i da li osećam povećanje sopstvenog krvnog pritiska. Gradeći taj osećaj, moram i dalje da provodim nebrojane sate gledajući igrača uživo učestvujući, i literalno, učestvujući kao integralni deo igračevog Razvojnog Puta. Samo tako ubačen mogu da proniknem u pore u kojima leži tajna skautinga. Samo tako mogu da budem skaut sa “nosom”, sa instinktom koji ima “German Shepherd”.