Godina je 1998. Košarka je za moju malenkost već uveliko sport broj 1, a NBA liga nešto što se ne propušta. Naravno, ne u direktnim prenosima, već kroz snimke i NBA Action, pošto mojih tadašnjih deset godina mi nisu dozvoljavale da ostanem budan do sitnih jutarnjih časova.

Te godine je u Sakramento Kingse trejdovan moj tada omiljeni igrač Kris Veber. Uzimajući u obzir da su tada došli i naši Peđa Stojaković i Vlade Divac, za mene nije bilo dileme koji mi je novi omiljeni NBA tim.

Pošto ovo nije tekst o Sakramento Kingsima, ovde više ne bih dužio o njima. Moje interesovanje je postao Kris Veber, i tako iz raznih košarkaških magazina (tada još bez pristupa internetu), saznajem da je on bio velika zvezda NCAA košarke, i to u dresu Univerziteta Mičigen.

Tada polako počinjem da shvatam razmeru popularnosti koledž košarke u SAD, a u periodu od nekih godinu i po dana koliko sam tamo živeo, shvatam razmere „Martovskog ludila“, brackets-a, i ostalih folklora koledž košarke.

Praćenje koledž košarke za mene je u jednom trenutku postalo zanimljivije od NBA lige i Evrolige, tako da daljim istraživanjima dolazim do priče o Krisu Veberu i njegovom uzimanju novca dok je bio koledž igrač, što je strogo zabranjeno prema svima pravilima NCAA. Nešto kasnije ćemo se vratiti na svu licemernost tog načelnog stava.

U to vreme dolazim do spoznaje da koledž košarka nisu samo igranje za slavu, čirlidersice, i pune hale koje kliču vaše ime ako ste velika zvezda. Ne, to je ogroman i mukotrpan rad, to je neverovatno snažna konkurencija iz koje minimalan broj igrača uspe da uplovi u profesionlane vode, a kamoli da stigne do zvezdanog NBA neba.

Tada shvatam šta je to bio Fab Five.

Fab Five predstavljaju svojevrstan kuriozitet. To su petorica igrača prve godine – freshmen, koji su bili u startnoj petorci Univerziteta Mičigen Vulverins.

Od njih petorice, trojica su kasnije postali velike zvezde NBA lige. Kris Veber, Džejlen Rouz i Džuvon Hauard su imali sjajne karijere. Poslednji sa ove liste ima i dve titule NBA šampiona sa Majamijem 2012. i 2013. Rej Džekson i Džimi King nisu imali preterano uspešne karijere nakon koledža. Naime, Rej Džekson nikada nije ni zaigrao u NBA ligi. Ali, kao članovi Fab Five-a, i oni će zauvek ostati upamćeni kad deo tog neverovatnog kvinteta.

Sva petorica su rođeni 1973, a započeli su karijeru na Mičigenu 1991. Kris Veber i Džejlen Rouz su iz Detroita, tako da je za njih Mičigen predstavljao ostanak kod kuće. Džuvon Hauard je iz Čikaga, i to iz South Side-a, izuzetno opasnog kraja grada, gde često i sam izlazak iz kuće predstavlja rizik. Džimi King i Rej Džekson su iz Teksasa, mada je King rođen u Indijani.

Kris Veber i Džejlen Rouz su, kao i većina NBA igrača Afroamerikanaca, prošli izuzetno trnovit put dok su odrastali na ulicama mračnog i radničkog Detroita koji kao grad ima izuzetno surovu reputaciju, pošto gotovo u potpunosti zavisi od razvoja automobilske industrije. Tako da kada tu nastupi kriza, siromaštvo tada ne bira koje su boje kože njegove žrtve.

U ovom tekstu se nećemo baviti detaljno životima ovih igrača, već ćemo to ostaviti za neku drugu priliku, međutim moraju se dati neke osnovne crte da bi se shvatila njihova evolucija kao košarkaša.

Džejlen Rouz nije imao očinsku figuru od strane svog biološkog oca Džejmsa Vokera, inače takođe NBA igrača i prvog pika na draftu 1967.

Džuvon Hauard je odgajan od strane njegove babe, tako da je i njemu izostala podrška primarne porodice za bavljenje košarkom.

Kao i za većinu drugih NCAA igrača, jedina nada za eventualni ulazak među profesionalce je stipendija od strane nekog koledža, i to po mogućstvu u Diviziji I, pošto je to jedina šansa za ostvarenje NBA snova.

Tadašnji trener Mičigena je bio Stiv Fišer, koji je inače već imao titulu šampiona NCAA iz 1989. Tada je najbolji igrač Final Four-a bio niko drugi do Glen Rajs.

Stiv Fišer je okupio Fab Five, i već u prvoj sezoni im je dao potpune odrešene ruke. U početku sezone 1991-92 samo su trojica bili starteri, ali već od februara ’92 Džimi King i Rej Džekson su postali regularni članovi startne petorke, tako da do ulaska u veliko finale sva petorica startera su bili freshmeni, članovi Fab Five ekipe.

Oni su uneli pravu revoluciju na koledž parketima, nosili su isključivo crne patike i crne čarape, koje u kombinaciji sa žutim dresovima deluju neverovatno kul, i u potpunosti u skladu sa ekspanzijom gengsta repa, koji je tada stekao popularnost širom SAD-a, najviše zahvaljujući grupi N.W.A.

Fab Five je u tom smislu predstavljao evoluciju, oni su izgledali kao pravi gangsteri, naročito Džejlen Rouz i Kris Veber koji su imali obrijane glave. Naravno, broj tetovaža je bio ravan nuli u poređenju sa današnjim brojem tatua na telima igrača. Javnost je bila zaprepašćena, i mnogi konzervativci su smatrali da im treba zabraniti da igraju sa takvim izgledom. Inače, Fab Five je počeo da koristi izuzetno dugačke šortseve, koji su posle postali još duži.

Revoluciju su uveli ne samo na terenu, već i van njega, sa slušalicama u ušima u širokim jaknama i kačketima, bez odela koja su tada predstvaljala obaveznu odevnu kombinaciju igrača pre dolaska na utakmicu. Oni su prosto to ignorisali, i dok je javnost bila protiv njih, oni nisu mnogi brinuli o tome već su redom gazili protivnike.

U sezoni 1991-92 imali su skor od 24-8, a u Big Ten konferenciji 11-7. Ovi rezultati bi bili znatno bolji da su članovi Fab Five-a od početka bili u prvoj petorci.

Sam odlazak na Final Four predstavljao je neverovatan uspeh, a još kada je u polufinalu pobeđen Univerzitet Sinsinati, i kada je zakazano finale sa Univerzitetom Djuk, koji predstavlja istorijskog rivala, apetiti su porasli i titula više nije delovala nedostižno.

Finale je igrano u Mineapolisu, 6. aprila 1992. Mičigen je odlično otvorio utkamicu, vodio na kraju prvog poluvremena sa 31-30, Fab Five je pucao od samopouzdanja, i to je bila prilika da uđu u istoriju kao prvi tim koji će osvojiti titulu, a čiju startnu petorku i glavne igrače čine freshmeni.

Međutim, u drugom poluvremenu dolazi do neshvatljivog pada u igri. Trener Djuka, legendarni Majk Kšiševski, postavlja takvu odbranu da njegov tim drugo poluvreme dobija sa 41-20, ukupnim rezultatom 71-51. Taj ubedljiv poraz svakako nije bio očekivan posle odličnog prvog poluvremena, a u javnosti omraženi Kristijan Lejtner dominirao je sa 19 poena. Uz pomoć Bobija Hurlija – proglašenog za najboljeg igrača Fajnal Fora – koji je dodao sedam asistencija, kao i još jedne legende Grenta Hila, koji je sa 10 skokova bio najbolji skakač ekipe.

Kris Veber je bio najbolji pojedinac Mičigena sa dabl-dabl učinkom od 14 poena i 11 skokova, međutim u drugom poluvremenu je bio očajan. Kao i ostatak ekipe.

I pored ubedljivog poraza javnost je sada više imala simpatija za Fab Five, pošto su napravili neverovatn rezultat. A i Djuk je ipak najomraženija ekipa u SAD, i tada i sada, a pogotovo je to bio Kristijan Lejtner, koga javnost i dan danas ne može da podnese iako je bio član originalnog Drim Tima. Šta reći kada postoji dokumentarac koji se zove “I Hate Christian Laettner!, napravljen 2015, i koji je fokusiran na njegovu iritantnost na parketu i van njega.

Fab Five je sada bio bogatiji za jedno neverovatno iskustvo, tako da je sezona 1992-93 trebala da predstavlja njihovo doba u kome će pokazati da su spremni za napad na titulu. Svi igrači iz Fab Five ekipe vratili su se na drugu godinu, što danas nije slučaj sa zvezdama NCAA poput, na primer, Entonija Dejvisa, Zajona Vilijamsona, itd. One and Done je pravilo, a ne izuzetak.

U sezoni 1992-93 Mičigen je imao skor od 31-5, što je bio napredak u odnosu na prethodnu sezonu. Svi članovi Fab Five ekipe su odigrali 36 utakmica i u svih 36 su bili starteri, sem Reja Džeksona koji je odigrao 29 utakmica i u 26 utamica je bio starter.

Padali su redom najveći rivali, Kris Veber je imao nešto ispod 20 poena u proseku, Džejlen Rouz i Džuvon Hauard oko 15, uz prosečnih 11 poena od Džimija Kinga i 9 od strane Reja Džeksona. Fab Five je predstavljao mašineriju u kojoj su odlično raspoređeni poeni i koju odlikuju zajedništvo i nesebičnost, tim u kome je svako znao svoju ulogu.

Odlazak na Final Four je bio očekivan, i sada su se svi sa nestrpljenjem pitali da li je osvajanje titule sledeći korak. U polufinalu je posle izuzetno napete utakmice pobeđen Univerzitet Kentaki, i to posle produžetka sa 81-78.

Novo finale, drugu godinu za redom, bilo je zakazano sa arhirivalom, prošlogodišnjim protivnikom Univerzitetom Severna Karolina, predvođenom legendarnim trenerom Dinom Smitom, čovekom koji je otkrio i regrutovao jednog Majkla Džordana.

Prvo poluvreme je završeno vođstvom Tar Hilsa sa 6 poena razlike, što je bila i konačna razlika u broju poena. Međutim, pravi tragičar je bio Kris Veber. Mičigen je gubio rezultatom 73-71, a do kraja utakmice je ostalo samo 11 sekundi. Veber se spetljao sa loptom, i da ne bi napravio korake ili duplu, tražio je tajmaut. Međutim, Mičigen je iskoristio već sve tajmautove koje je imao na raspolaganju!

Krisu Veberu je svirana tehnička greška! Severna Karolina na kraju pobeđuje 77-71 i osvaja titulu. Ispostaviće se da je ovo bila poslednja utakmica Krisa Vebera u dresu Mičigena, poslednji put da su Fab Five zajedno plesali po terenu.

C-Webb je biran kao prvi pik na draftu 1993, tako da je on ostao samo dve godine igrač Mičigena, dok su godinu dana kasnije draftovani Džejlen Rouz kao 13. pik, i Džuvan Hauard kao 5. pik.

Jedino su Džimi King i Rej Džekson ostali sve četiri godine na Univerzitetu Mičigen, dakle sve do 1995.

Bez Krisa Vebera nije bilo šansi da se ponove uspesi kao u te dve sezone u kojima je on bio vođa Fab Five-a i celog tima. Kasnije su isplivali neki detalji koji nisu bili dostupni javnosti, u kojima se tvrdi da odnosi i hemija unutar ekipe nisu bili baš tako idealni.

Sve je kulminiralo skoro deset godina kasnije, tačnije 2002, kada su i zvanično poništeni svi rezultati iz ove dve sezone, kao i nekih narednih, zato što je utvrđeno da su neki od bivših igrača Mičigena, poput Luisa Buloka, legende Real Madrida, Roberta Trejlora, kao i Krisa Vebera, uzimali novac od izvesnog Eda Martina, koji je predstavljao takozvanog basketball booster-a, odnosno lice koje ima dovoljno novca da pomaže svoj omiljeni koledž tim.

Ed Martin je bio lokalni, što bi se na Balkanu reklo, kontroverzni biznismen, tako da je poreklo njegovog novca bilo sumnjivo po mnogo osnova.

Međutim, ovde dolazimo do onog dela koji se tiče licemerja, po kome je NCAA prepoznata u SAD. To je sistem koji obrće toliku količinu novca od prodaje TV prava, dresova, ulaznica i raznih drugih marketinških poduhvata, da se ta suma meri milijardama dolara. A koledž košarka se smatra – zamislite sada ovo! – amaterskim sportom. I taj navodni amaterizam se ispoljava u tome da igrači igraju samo za stipendije, i ništa više.

Džejlen Rouz je jednom prilikom rekao, braneći svog nekadašnjeg saigrača Krisa Vebera, da uzimanje novca od tih sumnjivih tipova nije neobično. Uzimajući u obzir da je dres Krisa Vebera u zvaničnoj prodavnici NCAA koštao bezmalo sto dolara, a da on u džepu nema 20 dolara za benzin i obrok u restoranu brze hrane. Inače, Džejlen Rouz nije imao nikakvu krivicu u ovom slučaju, ali je ipak branio svog nekadašnjeg saigrača iako je njihov odnos bio sve, samo ne idiličan. Inače, njihov saigrač, a današnji generalni menadžer Los Anđeles Lejkersa, Rob Pelinka, takođe je izuzet iz bilo kakvih optužbi. Danas je Rob Pelinka jedna od najomraženijih ličnosti u celoj NBA ligi, ali dublja objašnjenja zahtevaju poseban tekst.

To licemerje NCAA je itekako vidljivo i u drugim sportovima, poput američkog fudbala, gde je skoro tri četvrtine igrača Afroameričkog porekla. Ti igrači nemaju, u najvećem broju slučajeva, mogućnosti da žive samo od stipendija. Tako da za vreme boravka na koledžu i maštanja o igranju u NBA ligi jednog dana, ili makar u Evropi, košarkaši poput Eda Martina u tome često vide jedini izlaz za sebe. Kasnije, ako postignu očekivani nivo, oni taj novac vraćaju uz kamatu.

Mnogi stručnjaci smatraju da je ovo poništavanje uspeha iz sezona kada je Mičigen stigao do finala nepravedno, i da je NCAA na taj način poništila uopšte postojanje Fab Five družine.

Međutim, i pored svih skandala i optužbi, od kojih su mnoge preterane, Fab Five je predstavljao pravu (r)evoluciju u koledž košarci. Njihovi dugački šortsevi, široki dresovi, crne patike i čarape, namršteni pogledi, predstavljali su rušenje postojeće NCAA hijerarhije i sistema, koja je prvo odbacivana od strane konzervatica, ali je kasnije naišla na simpatije čak i kod njih. Mlada i urbana populacija ih je oberučke prihvatila, i Fab Five predstavljaju jedan od simbola pop kulture devedesetih u SAD.

Sve što je nedostajalo bila je jedna titula. Do nje nije došlo, ali eho kojim ovaj kvintet i dalje odzvanja, čuće još dugo godina u budućnosti.

Photo: NCAA