Znate onaj beogradski fazon kad vas zovu od kuće, i vi se javljate i kažete gde ste. U pozorištu, muzeju ili u kancelariji. A radi se o pozorišnoj kafani, muzeju – restoranu na Radničkom, ili kancelariji – kafiću u Ivankovačkoj ulici. Ima i jedan grafit kod Dače Ikodinovića: “Kafana ne sme da trpi zbog porodice” . Zvuči kao malo svežine u ovoj sumornoj svakodnevici.

Ali sve češće se viđamo na groblju, ili na grobljima, ima ih dosta u Beogradu. Bogami orodismo se sa radnicima tamo, bar mi koji došetamo i odšetamo otuda. Svi čekamo svoj red, mada se pravimo da je to daleko od nas. A nije – tu smo.
Čudan početak nekrologa, pomislićete! Tek, juče smo sahranili Srđu Kalembera, gospodina i Beograđanina koji je sav svoj život odisao duhom koji je meni ideal. Gospodstvo, vaspitanje i širina i, pazite – pamet koja sve pobeđuje.

Ovi in memoriam tekstovi se ne počinju ovako – opaskama o kafanama. A ja smatram da baš tako treba, jer sam gospodina Kalembera upamtio kao posebnog, sasvim posebnog i, siguran sam, da se on pita ne bi dozvolio da se na njegovoj sahrani plače. Bio je čovek iz naše sredine, iz vremena kad je duh vladao nad materijom, jer materjalno nije bilo primarno a duhom ste pobeđivali dogmu, čuvali dostojanstvo i polako osvajali slobodu.

O njemu je dosta, ma sve je napisano ovih dana. Ima ga i u onom filmu. A ja ovo pišem jer ga ima kod mene u srcu.

Prvi put sam ga video početkom sedamdesetih, kad je vodio Jugoplastiku protiv nas, Radničkog, i kad smo im u Splitu dali 130 poena (bez trojki). Bogami, i oni nama preko sto. Ne znam tačno, ali izgledalo je to kao 300 koševa, kamera nije mogla da prati te napade, i njihove i naše. Atomski za ono vreme. On je vodio Splićane, i posle naše pobede samo se nasmejao i klimao glavom. Prođe neko vreme, ja odoh iz Radničkog i zaigram za KK Sarajevo. Način i sve oko tog prelaska je deo jedne druge priče – Sarajevo, ljubavi moja, ne bi mi Kemal zamerio, ali o tome drugi put.  Tek – u Sarajevu smo posle kilavog početka sezone za trenera dobili – Srđu Kalembera. Sarajevska raja je nadasve emotivna kategorija, ali i teška k’o crna zemlja, svako misli svojom glavom. Individualci, dobri kao hleb, ali nekako svoji. Do iznemoglosti. Sve do tada je trener bio iz njihove sredine, i nije mogao da ukomponuje sve te emotivne individualce. A onda je došao on. Srđa.

Upoznaju me sa novim trenerom. Sve mu je objašnjeno i predstavljeno. Tim je po pojedincima izgledao dobro, čak smo i u finalu Kupa BiH dobili Bosnu, tada evropskog prvaka. Ali na terenu to nije štimalo. I, posle upoznavanja, prvo Kalemberovo obraćanje meni je bilo: otkud vi u ovako malom klubu? Zapanjilo me ono “vi”, slegoh ramenima na suštinu pitanja. Dođem na prvi trening sa njim, i odmah se šokiram – on svima govori vi. Ne mogu da verujem. Uporno i bez imalo rezervi. Pošteno, mislio sam da će da “pukne” odmah. Čak su se i članovi uprave zgledali međusobno u neverici. Znate, ja sam odavde, i kad sam stigao u Sarajevo uz malu rezervu u početku primetio sam da nisu samo Beograđani  “mangupi” i šmekeri. Posle prvog treninga svi su gledali u mene, misleći da sam ja učestvovao u dovođenju trenera. Kad su se uverili da nisam, počelo je smejuljenje.

Ja sam u tada imao veliki pritisak. Kao profesionalac, jedini plaćen baš dobro – morao sam to da opravdam, i da se potrudim da me ekipa i sredina prihvate. Težak osećaj i zadatak. I u tom trenutku, posle tri ili četiri vezana poraza, dolazi trener u sredinu gde svi viču u glas. A ja osećam da moram da se ponovo dokazujem.

Onda je počelo. Sa svima na “vi”. Finim ponašanjem, ali energično, počeo je Srđa svoj  “ples” u Sarajevu. Nisam ni osetio kako i kad, tek nisam u životu radio sa čovekom, trenerom, koji je energičnije i za kraće vreme stekao takav autoritet, da smo mi počeli da vezemo po terenu. Među mojim Sarajlijama, koji naizgled ne priznaju autoritete, postao je gospodin bog. Mada malo po strani, primećivao je sve i davao nam svima do znanja da je on tu itekako prisutan. Izgledom i ponašanjem je više pripadao pozorištu, ili akademiji, i veoma se razlikovao od trenera ondašnjeg vremena.

Elem, pobeđivali smo u velikim serijama, ja sam se sa olakšanjem nametnuo do kraja, a moji prijatelji, saigrači, su ga prvo prihvatili sa čuđenjem i nevericom, i sa malo podsmeha, da bi na kraju bili apsolutno oduševljeni. Kad meke sarajevske duše nekog zavole – to je bez rezervi. A Srđa se na svoj način uvukao u dušu svima nama.

On i ja  smo se puno  družili, pogotovu na putovanjima za Split. Obojica smo, znate, splitski zetovi. Od njega sam čuo najlepše priče o Beogradu, o ljudima iz sporta i košarke pedesetih i šezdesetih. Meni, ovako nostalgičnom, sve je to leglo da se ne može opisati. Ne mogu da kažem zašto, ali sam mu bezgranično verovao. olakšao mi je moj prvi pravi profesionalni angažman, ali toliko da sad mislim
da mi je godina u Sarajevu najlepša u mojoj košarkaškoj karijeri. Najlepša zato što sam došao sa strahom, nisam bio zaštićen kao u svom matičnom klubu Radničkom, a od mene se mnogo očekivalo. Zahvaljujući mojim saigračima i, posebno, Srđi Kalemberu, mislim da sam opravdao uloženo. Sa Srđom smo postali veliki tim, jak i kod kuće i na strani. Bez pompe i velikih izjava, Srđa je Sarajevu doneo košarkaški autoritet i još jedan klub za poštovanje. A Sarajevo, kao grad, je već imalo Bosnu, Željezničar i Igman – sada su tu bila četiri tima, kao u Beogradu. Svako svakog je mogao da pobedi. Jaka košarkaška sredina i baza. Jugoslavija.

Meni je inponovao. Kao moj sugrađanin, neumišljen, vaspitan i obrazovan, umeo je da namiriše mangupsko ponašanje na kilometar, i odmah da ga saseče u korenu.

I na kraju sezune, pred rastanak, samo jedan naš zajednički, skoro u isti glas izrečen zaključak  –  proveli smo prelepu godinu u velikom klubu. Pazite – u velikom klubu. Smejali smo se onom njegovom pitanju s početka: “Odkud vi…”. Naš klub je bio veliki, jer klubove čine ljudi, i tamo su bili ljudi, samo je Srđa kao katalizator učinio da se najlepše i najbolje iz njih, iz nas, pokaže. Sve skromno, tiho i nenametljivo. Svi mi koji smo činili taj klub, i uprava i igrači, bili smo zaslužni, ali mislim da je on bio vezivno tkivo koje je objedinilo želje, vrednosti pojedinaca i svoje  znanje sa, za onu sredinu, nesvakodašnjim pristupom. I napravio je izuzetan tim.

Mogu drugi da ga pamte po nečem drugom, ali ja ga pamtim po Sarajevu njegove zrelosti i moje mladosti. Cenim takve ljude, oni su nam stvorili temelje i u načinu ponašanja, i u načinu igranja onom velikom narandžastom loptom.

Ostala je praznina, žal za dugim dijalozima i njegovim dugim monolozima koje nisi želeo da prekidaš, jer su bili iskričavi, interesantni i, koliko god bili obojeni nostalgijom, sveži i poučni. Sve sa merom. A umeo je i da sluša i da, kad ga ubediš, promeni mišljenje. Velika vrednost.

Otišao je gospodin, Beograđanin, šmeker Srđa Kalember, moj prijatelj. Neka mu je slava i hvala. Za ljudskost koju mi je podario.

Osećao sam potrebu da ovo napišem. Zaslužio je!

P.S.  A da smo proveli vreme u velikoj sredini govori podatak da je 45 godina posle saradnje na rastanak sa gospodinom Srđom došao i bivši predsednik KK Sarajeva, gospodin Miro Batinić. Svi dobri ljudi “dobro” pamte.

Photo: YouTube