Ženska košarkaška reprezentacija Srbije od 23. novembra 2016. godine, nešto pre 20 časova, nije ekipa koju smo do tog momenta znali, jer ona više nije njen kapiten!

Milica Dabović je, voleli je ili ne, bila lider tog tima, neko ko je na terenu, u svlačionici ili van njega vodio reprezentaciju, znao tačno kada, šta i kome treba da kaže, kako da podigne glas, možda i uvredi, ali i kako da se baci, pocepa dres, odere kolena, podigne i onoga ko ne reaguje na takve stvari!

Sada je više na parketu neće biti, da vikne, pogreši, ubaci kada niko ne može… A nacionalni dres nosila je 14 godina od 2002.

Sada dok razmišljam o tome šta može biti u glavi žene koja završava najlepšu sportsku priču života, setih se da sam je prvi put gledao kada je debitovala u prvoj ligi. Bila je u nekoj od prvih godina druge decenije i već tada ste, dok je gledate kako jednom rukom drži loptu, a drugom gestikulira, mogli da vidite da će biti paklena košarkašica. Da je gladna pobeda, neustrašiva, maksimalno spremna (njen otac Milan kaže da nikada nije bila povređena).

Upoznali smo se onako ozbiljnije, nešto kasnije. Draga je, iako nikada ne znate šta će da vam kaže i da li će vam se to što čujete dopasti. To je Mike. Njoj je srce, često, ne samo na terenu brže od pameti, zato nema šanse da vas ostavi ravnodušnim.

Dok je igrala za Partizan često smo pričali. O svemu, jer Mike se ne libi ni da kaže, ali ni da pita. Ni najmanje.

Dok se koračalo ka zlatu u Budimpešti Milica, kapiten nacionalnog tima, bila je pre svega moja drugarica, zatim insajder, ali i neko ko je osetio pozitivnu energiju koju sam svima slao u Mađarsku.

Kada smo ušli u finale, veče pred meč sa Francuskom, poslao sam joj poruku uz molbu da mi napiše kako je ekipa provela dan. Posle pet minuta stigao je odgovor, a zatim i veliki osmeh kada joj rekoh da se vidimo posle finala, i da ću biti u hali.

Uzeli smo to zlato, sreli se dok još nije bila svesna medalje koja joj je bila oko vrata. Snažno me zagrlila i rekla samo: “Hvala mnogo!”

Ponovio sam joj da sam uvek tu kada podiže pehar! Uz smeh i suze rastasmo se tada.

U poslednje vreme slabije pričamo, ali Milica, siguran sam, zna da za sve što je uradila ima veliko poštovanje i da, ako joj ikada zatrebam u životu, može da me nađe. Posebno, ako reši da piše knjigu.

Za kraj. Mada kraja nema. Milica Dabović nije košarkašica. Ona živi košarku. Jasno je to i po tome što priprema kamp za decu, kroz koji će vratiti košarci bar malo onoga što je dobila. Taj put, kojim se ređe ide, odvaja je od ostalih sve i da sa tih terena ne izađe naslednica nje i ostalih devojaka, koje su žensku košarku u nas otele sa grobareve lopate.

Photo: MN press