Košarka je više od sporta. Za one koji su nekada ostelili miris parketa, čuli udarac lopte o pod ili zvuk mrežice kada postignu koš, ona je život. To sam definitivno shvatio proteklog vikenda boraveći u Subotici.

Tamo se dvadeseti put održavao turnir veteranki i veterana. Mogu da vam kažem da sam bio živi svedok prvog, koji je uz četiri ekipe i moju malu pomoć sa drugaricama osmislila i organizovala Anka Pejušković, do ovog poslednjeg sa 29 ekipa (i muških i ženskih) iz sedam država. Prateći ih svake godine, makar kroz izveštaje koje pišem kada se okonča, shvatio sam da je za ljude koji se nađu u Subotici, a sada ih je bilo 325, ovaj turnir i sve što ga prati više od života. Video sam to u njihovim očima, kada je Velikom većnicom Gradske kuće odzvanjao hit Novih fosila “Za dobra stara vremena” i refren kao stvoren za turnir na kom su se našli:

“Kako je dobro videti te opet
staviti ruke na tvoja ramena,
kao nekad poljubi me nežno
za ona dobra, dobra
dobra stara vremena!”

Sve staje u tih nekoliko sekundi. Svi koševi, pobede, porazi, povrede, se zaborave. Ali suze ne. Njih vidite i sada, svaki put i sve više kako se rastanak primakao. Plaču svi. Muškarci i žene. Bez razlike. Emocije. One najlepše tada se bude kod svih. Pa i kod mene.

Dok sam na terenu gledao veteranke Subotice kategrije +35, setio sam se mnogih scena iz detinjstva, rane mladosti. Nestašluka na terenu sa Dejnom, koja je znala da izađe na teren i vežba šut na košu od rama za točak od bicikle, koji smo zakačili malo visočije jer je tako stajala šipka, do nestašluka iz diskoteka, kafana… Gledam Angelu kako vodi loptu i opet ima sjaj u očima, želi da pobedi i sećam se da mi je posle jednog meča, kada je odlukom predsednika Spartaka na poluvremenu ostala u svlačionici, gotovo plačući rekla da će nastaviti da se bori jer je kapiten i reprezentativka!

Na parketu se, ko zna koji put tražilo Nelikino sočivo, setio sam se vremena kada je moja sestra Emina kao najmlađi prvoligaški igrač, sa timom i svima u hali (sišla je i publika), pokušala da nađe to malo čudo bez koga ova sjajna žena i košarkašica ne može.

Gledam Radu, shvatam da je na terenu duže nego što turnir traje. Edita Taušan, jedna od najlepših žena SFR Jugoslavije i legendarna košarkašica Spartaka (koja je i danas sa veterankama, iako kao i Mira i povređena Anka više ne igra), priča mi kako je kao malu videla na tribinama i kako joj je Rada još tada rekla da će biti košarkašica. Čuj, biti! Pre nekoliko meseci gospođica Vidović je odigrala poslednji profesionalni meč.

Do ih gledam i ćaskam sa Marijom Veger – Demšar, inače najboljom košarkašicom koju smo ikada imali, sećam se i kako sam sa njima putovao po Jugoslaviji, želeći isto koliko i oni (mislim i na košarkaše), da se neki pehar nađe u Subotici. Kada smo išli za Zrenjanin na primer, spavao sam u busu, dok saobraćajac moj prijatelj Dule Ugarković nije, znajući da sam unutra, zaustavio bus i poklonio mi pendrek, koji je u povratku bio izvor raznih nestašluka. Pendrek je završio neslavno, jer se u kupatilu guma istopila pored cevi od radijatora uz nesnosan smrad.

Posle večito mladih veteranki na teren su istrčali veterani. Većinom opet drugari iz detinjstva. I dalje su uigrani, iako za razliku od vremena kada su u mlađim kategorijama bili u samom vrhu, Nino, Đuka, Cole, Bojan, braća Vild, Hinić, sada uz godine imaju i kilograma više. To ih ne sprečava da pobeđuju i dobro se zabave.

Baš zbog toga nadam se da će u vremenu koje dolazi nastaviti da razvijaju i čuvaju ovaj turnir. Njime čuvaju i prijatelje, košarku, uspomene. To treba da rade i kako bi Suzana Kalinić u vremenu koje dolazi promenila poslednju strofu pesme o turniru koja kaže da će se jednom pričati da je postojao. Zbog svih tih ljudi i onih koji će doći subotički turnir veteranki i veterana mora da opstane. Zanavek.

Photo: subotica.info/Dejan Vuković