Kada starije ljude koji su igrali ili prate košarku pitate ko je najbolji jugoslovenski košarkaš svih vremena, velika većina će, bez razlike da li je iz Slovenije, Hrvatske ili Srbije, reći isto ime – Krešimir Ćosić.

Zapravo, možda će samo kratko izgovoriti: „Krešo!“ Za njih to će biti dovoljno. znaće da se radi o čoveku koji je obeležio prvu zlatnu košarkašku epohu prostora SFR Jugoslavije i na sledeće pitanje – zašto baš on – kazaće verovatno: „Bio je drugačiji!“

Odgovor na to pitanje ponukao je njegovu naslednicu Anu Ćosić – Pajurin, da se, posle mnogo premišljanja, pre četiri godine uhvati u koštac sa spisima koje je rukom ili na pisaćoj mašini stvarao upravo Krešimir Ćosić. Kako u ekskluzivnom razgovoru priznaje, Ana se nije uplašila, jer je kroz prepisivanje i slaganje očevih sećanja zapravo upoznavala čoveka kraj koga je rasla i shvatila njegov ne samo košarkaški već i društveni značaj i veličinu.

Autobiografija velikog košarkaša i mislioca, pod naslovom „Igraj, veruj, živi“, pojaviće se do leta, a pre toga Ana nam je najpre, kazala odakle ideja da se uhvati u koštac sa pisanjem biografije čoveka, koji nažalost od 25. maja 1995. godine nije sa nama?

– Od kada znam za sebe, znam i za te spise odnosno knjigu koja se stvarala. Sećam se kada sam bila mala kada bi išli kod tatine rođake koja je prekucavala ono što joj je diktirao. Dakle ti papiri su mi jako poznati. Kasnije, kada sam odrastala, nisam razmišljala o knjizi kao nečemu čega ću se jednoga dana prhvatiti. Kada sam se vratila sa studija, u jednom trenutku sam pročitala digitalizovane spise, ali su mi falili delovi. Bilo mi je nedorečeno. Mama je dala nekim ljudima da pogledaju tekst želeći da se to izda. Svi su rekli da je dobro i da nema potrebe za uređivanjem. Ja se s tim nisam složila i shvatila sam da ono što kao knjiga izađe mora biti jasno svima. Mora se razumeti šta je tata hteo reći. Ne samo da shvate oni koji su to proživeli s njim i mogu povezati sećanja. Nije pisao to toliko godina da ono što je smatrao da ima za reći ne ugleda svetlost dana.

– U Zadru, na večeri povodom godišnjice smrti pre četiri godine ponovno se počelo potezati pitanje autobiografije – nastavlja Ana. – Shvatila sam da ću to morati sama, jer nikome nije toliko stalo da delo bude kvalitetno kao meni i mojoj porodici,. To je i prirodno. Našla sam na tavanu stare spise i dnevnike kucane pisaćom mašinom, pune prašine u starim koferima za put, i audio snimke sa kojima sam punila rupe i slagala priču od početka do kraja. Mislila sam da ću to za godinu dana uspeti, ali kako je vreme odmicalo shvatila sam da sam uzela veliki zalogaj. Malo sam se i uplašila na početku i nisam bila sigurna da ću uspeti. Godine su mi bile strane, imena, mesta… Ali pošto sam javno obećala, nije bilo povratka. I sada mi je drago da sam premostila te neodlučne trenutke.

Šta ste saznali radeći autobiografiju?

– Sve! Ja njega kao košarkaša nisam poznavala. Znala sam ga kao oca, koji bi nam donosio darove sa putovanja, branio nam previše gledanja televizije… Kada smo bili deca stalno smo gledali stare snimke iz vremena kada je igrao. Košarka je deo moga bića od rođenja, što je prirodno jer sam tako odrasla, ali medalje, ljude, prvenstva, odnose – ništa nisam znala.

Da li je zaista bio ispred svog vremena?

– Jeste, videćete kada pročitate. Ova knjiga je svedok toga. On je sve pisao odavno, a sada kada čitaš njegove misli, psihološka gledanja na sport, sportiste, nadmetanja i razvoj sporta vidljivo je da ono što se danas dešava u sportu je nešto čega se bojao. Ono što je hteo napraviti od košarke, a nisu ga tada shvatali, kasnije se uvodilo.

Kada kažete da ga nisu shvatali na šta konkretno mislite?

– On je hteo da bude centar koji misli i učestvuje. Nisu ga shvatali, ali je uporno izlazio van reketa, vodio loptu i igrao kao da igra na svim pozicijama osim centra. To je bilo nezamislivo. Otvarao je kontranapad driblingom. Nijedan centar ga nije mogao pratiti i tako je automatski stvorio igru 5 na 4. Danas to više nije tako strana pojava. Po povratku u Zadar, nakon studija na Brigam Jang Univerzitetu u Americi, govori o tome da treneri trebaju postati profesionalci, a ne amateri kao što su bili do tada. Takođe, govori da je direktor taj koji je odgovoran za uspeh kluba, a ne trener. Jer taj direktor stvara uslove za rad i bira trenera. Sve počinje od njega.

U sedamdesetim godinama prošlog veka se uputio u Sloveniju sa idejom da oformi letnje kampove za mlade košarkaše, ali mu nije uspelo. Danas je to normalna stvar.

– Možda danas nije bitno to što je on pokušavao uvesti u košarku na ovim prostorima, nego ono na što u knjizi upozorava da bi se moglo desiti sa košarkom. Kako prolazi kroz olimpijske igre osvrne se uvek na ono materijalno, odnosno razvoj Igara i sporta u smeru materijalnog. Govori kako mu se to baš i ne sviđa, da je istina da moraš imati sponzora i izvor prihoda za rad, ali da ne treba pristati na sve, jer onda u jednom trenutku dolazimo do pitanja za koga igraš? On je sve vreme govorio da materijalno ne može biti ono što diktira život jednog sportiste, odnosno košarkaša, jer jedino tako možeš biti veliki. Kad te uzme novac, onda si rob kako novcu tako i tom istom sportu kojeg si nekada voleo, a sada ti je samo obveza. Motiv za igranje ne bi smeo biti novac, nego ipak, nešto više. Gube se vrednosti. Imate danas odlične igrače koji trunu na klupi neke vrhunske ekipe ali imaju unosan ugovor. Ti isti igrači da igraju za nešto manje novca, ali tamo gde su potrebni svojom pozicijom i načinom igre, dolazili bi više do izražaja, bili bi zadovoljniji, a isto tako bi košarka imala viši nivo. Opet to materijalno diktira i reprezentaciju. Igrači se boje povreda, umora i trošenja na reprezentativnim utakmicama koje im ne donose novce. Ali bez rezultata reprezentacije ne može se očekivati napredak, jer ti uspesi motivišu mlade i stvaraju publiku. Takođe, stalno opisuje razne navijače pred kojima je igrao, taj 6. igrač koji se zanemaruje. Govori kako je taj odnos trener-igrač-publika narušen. Publika psihološki deluje na igrače, nije ista igra pred punom dvoranom sa publikom koja izgara za pobedu i polupraznih tribina. Sve su to faktori koji čine košarku uspešnom i manje uspešnom, atraktivnnom i manje atraktivnom. Publika nije broj, nego sastavni deo svake ekipe. Taj odnos se mora negovati.

Piše li o igračima kojima je pomogao?

– Zaustavio je pisanje 1983. godine, tako da ne piše. Pišem ja, malo na kraju.

Plašite li se reakcije očevih saigrača?

– Ne plašim se. Mislim da svako ima pravo na stav i prepričavanje događaja. Da ja i vi odemo na istu utakmicu za deset godina naše priče neće biti iste, jedino oko čega bi se složili je eventualno rezultat. A ovo se sve odvija pre skoro 50 godina! Svako ima svoju percepciju stvari pa tako treba dopustiti da je Krešo imao svoju. On sebe ne veliča. Vrlo je svestan svojih prednosti i mana, tako i od ostalih ljudi pomenutih u knjizi. Ako neko ima nešto drugo za reći, slobodno neka napiše svoju verziju tog razdoblja.

Vaš najjači utisak po završetku knjige?

– Mislim da prave utiske treba tražiti od onih koji su objektivni i nisu toliko saživljeni s delom. Subjektivno, mislim da je dobro sastavljeno i da daje jednu retrospektivu na to vreme i košarku. Dala sam stvarno sve od sebe. Istorijski gledano, ovo je jako bitno. Najdraži aspekt mi je Krešimirovo psihološko objašnjavanje sportske ličnosti, a ono što mi je fascinantno je kako sve to da primijeniti i na druge delove života individue. Odlično je to da čitalac kroz Krešine oči upoznaje svet i zajedno s njim odrasta i sazreva – zaključila je Ana Ćosić – Pajurin.

(Izvor: kurir sport)

Photo: Printscreen, Kurir sport