Košarkaški svet šokiran je vešću da je u 66. godini iznenada umro divan čovek, sjajan trener i višegodišnji bloger Koš magazina Boško Đokić. Zanemeli od tuge pripremili smo njegov poslednji tekst koji nam je poslao, a koji je namenio za 101. broj časopisa “Trener”. Boškova želja je bila da bude objavljen i na našem sajtu, ispunjavamo je.

***

TEŽAK, ALI MOGUĆ IZLAZ
Ova kolumnica posebno obavezuje, barem iz dva razloga: 101. broj časopisa Trener je otvaranje novog, progresivnijeg ciklusa, a kraj 2018. godine zahteva sumiranje košarkaških dešavanja. Godina koja ističe nije za dičenje, ne treba se duže zadržavati: FIBA je htela da nema velikog reprezentativnog seniorskog nadmetanja, provlačimo se kroz ”prozore” na putu za Kinu, mlađe selekcije nose jedno zlato, na klupskom nivou prvi put u XXI veku nema nas u Evroligi (Zvezda i Partizan prošli prvi krug Evrokupa uz novinske naslove ”kao da smo u Evroligi”, a tu je i problem – što nisu u EL); niko novi od pojedinaca nije bitan kod selektora Aleksandra Đorđevića (možda Vasa Micić) i tako redom, da ne mračim, ali bih voleo da imam više razloga za ponos…

Za realniju sliku stanja srpskog basketa potreban je objektivan durbin i nešto duža analiza, pa da probam. Davno je poremećen niz uspeha: jaka nacionalna liga koja (po)rađa klubove, asove i vrhunske trenere, naravno uz adekvatan model igre. Raspad Jugoslavije uticao je na lutanja u nacionalnim šampionatima, odliv odličnih igrača i stručnjaka, kao i na zaborav krucijalne činjenice: jedina prava škola košarke u Evropi bila je jugoslovenska – brza, tehnički doterana igra, sa idejom, fintom, kreacijom u tranziciji i poziciji, uz surove realizatore u završnicama napada i utamica, a uz korektno obavljanje defanzivnih zadataka. Umesto toga dugo smo prihvatali sporu kontakt-igru na centre, sa bekovima ”poštarima” a ne kreatorima, odnosno – opstrukcija igre bila je primarna. Sada se to menja, ali mislim da je španska liga uzela model sa ovih prostora i postigla (za)vidan nivo…

Nedostatak asova, igrača koji su prešli najteži stepenik – ”sedi, odličan 5”,  vidim u kidanju karika lanca genski potencijal-trenažni proces-samousavršavanje… Genski potencijal najmanje je sporan, ovde je basket duboko prodro u mističnu memoriju po floskuli ”kakvo seme takav i krompir”, prezimena Pecarski, Nakić, Koprivica, Mišković, Trifunović, Karadžić, Tarlać, Gurović i ina – podsećaju da su očevi imali zavidne karijere, a da je pred sinovima težak, ali ne i nemoguć zadatak – da ih košarkaški dostignu i prevaziđu… Trenažni proces je veći problem na kome se saplićemo. Nedostatak jake nacionalne lige doprineo je da talentovani treneri nemaju u Srbiji više od desetak klubova za rad i napredovanje, pa su svoje ime sticali van zemlje  (Kokoškov, Saša Obradović, Saša Đorđević, Trifunović, Lukić, pa i Džikić, sad su Jovanović, Alimpijević i drugi na istoj trasi). Samim tim kouč-pripravnik danas u Srbiji nema ni trenera-uzora koga može da prati i opšti sa njim, uglavnom se sve svelo na kompjutersko znanje, pre svega kroz engleske odrednice i crtanje na tabli. Da ne pominjemo loš socijalno-finansijski status tih momaka, ali i potrebu za širim znanjem i vaspitnim komponentama… Kontinuirano samousavršavanje talentovanih igrača, odnosno nedostatak istog, ide najvećim delom od njih samih, delom od nedostatka trenerove nadgradnje, često samo od roditeljske prevelike ambicije. Dakle, niko u jakom (individualnom) treningu ne vidi jedini put ka cilju, svi hoće kroz večernju, dopisnu školu da dođu do ”diplome”. Rečju, srpski basket je ”bolestan”, kod trenera nedostaje ideja, vizija pa shodno tome kod igrača kreacija i realizacija, posebno u poslednja tri minuta ”odlučujućih” mečeva…

Posledično, pri formiranju tima kouč (a najčešće to na sebe preuzimaju menadžeri i ”gazde”, odnosno stručnjaci opšte prakse kojima je trener ”nužno zlo”) gleda da zadovolji neke norme, odnosno da nađe kreatore igre, rasne strelce i realizatore, kao i igrače koji se mogu uklopiti u njegovu filozofiju, koncepciju igre u obavljanu teških, ali kao so bitnih segmenata odbrane i napada. Kako tu stojimo na ovom našem arealu? Kreatora igre ni na vidiku, iz više opisanih razloga, evo još jednog, ali najbitnijeg: u ovom veku u Partizanu i Crvenoj zvezdi, pa i ostalim većim timovima, pozicija pleja bila je garantovana strancima, domaći momci bili su izmene, mahači peškirom. Samim tim, danas dobar plej i igra do četrdesetak godina života. Dakle, produkcija organizatora igre je ispod proseka… Gotovo isti slučaj je i sa ”strelcima”, rasnim realizatorima, jer je i to pozicija određena za strane igrače, domaće neće niko da uči i čeka pet do sedam godina, jer se otkazi u našoj struci dobijaju ekspresno, često u sezoni jedan tim vode i tri kouča… Dolazimo do toga da Srbija prozvodi najviše igrača iz treće grupe – onih koji su vezivno tkivo, vrlo dobrih koji su pouzdani i obavljaju svaki zadatak, ali koji retko sami dovode do pobede, bilo da su organizatori ili realizatori. Znači: dobri su momci kojima se ne da da reše ili osmisle poslednji napad pri egal rezultatu, oni će ući za defanzivu. rečju – uvek druga klasa…

Zaključak kolumnice: nije dobro, ali propasti nećemo. Šalim se, za napredak u bilo čemu, pa i u srpskom basketu, potrebno je za početak okupiti sve dobronamerne a stručne ljude, da nađu izlaz iz tunela, a posle će se to barem desetak godina u praksi raditi, sa mlađim ljudima koji imaju dosta energije a (ni)malo lošeg iskustva i ostrašćenosti. Srećno svim košarkaškim uposlenicima u narednoj godini, posebno kolegama…

Photo: MN press