Hajedmo do Ranka, u bolnici je -reče mi Bata Đorđević.

Naravno, nije trebalo dva puta da mi kaže. Odosmo zajedno u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, koronarno odeljenje. Zatekosmo Ranka Žeravicu, legendarnog trenera, u krevetu, ali sa dobrim izgledom u licu i fantastično bistre glave za njegovih 86 godina.

– Nismo ti doneli ništa jer znamo da imaš sve, da te ovde paze i maze, ali Vlada ima za tebe jedan poklon…

Vadim iz torbe knjigu „Koš po koš“, tek promovisanu, i sa najvećim zadovoljstvom pišem posvetu legendi. Privilegija je poznavati ljude kakav je Ranko, i to skoro pola veka…

Sledećih desetak minuta Bata i ja „ne postojimo“. Ranko lista knjigu, prevrće istoriju koju je stvarao…

– Neverovatno šta si sve sakupio na jednom mestu… Čestitam, ovo je knjiga koja nam je nedostajala i koja će biti dragocena za očuvanje naše istorije.

Usledilo je neformalno ćaskanje, Rankovo sećanje na mnoga evropska prvenstva, na debakl u Helsinkiju 1967. kada smo otišli po medalju a vratili se kao deveti. Podsećam ga da u knjizi piše da je tada izašao pred petoricu jugoslovenskih izveštača i rekao: “Ja sam kriv”.

Na sreću, u KS Jugoslavije sedeli su umni ljudi, Ranka niko nije ni pomislio da smeni, a petorica od momaka koje je te 1967. poveo u Helsinki (Ćosić, Šolman, Simonović, Kapičić, Žorga) postali su samo tri godine kasnije svetski prvaci u Ljubljani. Vizija, hrabrost, odlučnost, podrška…

Ranko ima izvanredno pamćenje, ali još više me zadivljuje njegova energija:

– Bato, kad izađem moramo da sednemo i obnovimo onu ideju o trenerima -instruktorima…Sećaš se kako smo nekad radili? Treneri obilaze centre po Srbiji, rade sa lokalnim stručnjacima, drže demonstracione treninge. Bez toga nema napretka.

– Sećam se, Ranko. I siguiran sam da bi formula i danas funkcionisala. Ima nezaposlenih trenerta, evo jedan Boško Đokić je bez posla, a i te kako bi mogao i imao šta da pokaže.

– Brzo ću ja, Boško (Đukanović) mi je obećao da ću već za vikend gledati turnir u Valjevu – kaže Ranko, kome je košarka u glavi 24 sata.

Sećam se mnogih razgovora sa njim. On je bio avangarda u „skautingu“ pre modernih vremena u kojima je lako dobiti svaku informaciju. Pričao mi je o svojim „špijunima“ u SSSR-u, o iskustvima koja je sticao na zapadu, o informacijama koje je razmenjivao sa kolegama.Njegova dokumentacija je ogromna, i danas zna napamet koliko je dana proveo na pripremama za Olimpijadu u Meksiku (vodio je igrače na Pelister u Makedoniji da se „naviknu na visinu“), ili za Mondijal u Ljubljani, koliko je treninga odradio, koliko utakmica odigrao…

– Znate šta mi je žao? U novinama odavno nema ništa o našem Radničkom sa Crvenog krsta. Jeste kriza, jeste da klub nije ono što je bio, ali je deo istorije. Toliki igrači reprezentativci, toliki treneri stvoreni na Krstu…

Ranko Žeravica ima 86 godina ali je duhom mlađi od mnogih. Sa nestrpljenjem čeka Evropsko prvenstvo:

– Saša odlično radi, očekujem da će opet izvući maksimum iz igrača i to bi trebalo da bude dovoljno za dobar rezultat – kaže legendarni trener, koji je na evropskim prvenstvima 23 puta vodio našu reprezentaciju. Ima 18 pobeda i samo 5 poraza, 78,30 odsto uspeha. Osvajao je srebrne medalje 1969. u Napulju (tada je Jugoslavija prvi put, u grupi, pobedila SSSR kome je to bio prvi poraz posle 59 uzastopnih pobeda na kontinentalnim šampionatima) i 1971. u Esenu.

Odlazim sa uverenjem da ću uskoru Ranka Žerfavicu sresti na nekoj košarkaškoj utakmici.

Photo: MN press