Svakoj tradiciji dođe kraj pa tako i jugoslovenskim osvajanjima medalja na velikim takmičenjima. Prvi put, još od EP u Helsinkiju 1967, reprezentacija se sa jednog velikog takmičenja vratila bez odličja. Na Evropskom prvenstvu u Italiji 1983- plavi su zauzeli skromno sedmo mesto. Po treći put je, u svega nekoliko godina, data šansa novom selektoru a da to nije neko iz velikog trijumvirata (Nikolić, Žeravica, Novosel), ali na žalost svih ljubitelja košarke legendarni Josip Pino Đerđa nije na pravi način iskoristio svoju priliku. Napravio je kombinaciju veterana (Ćosić, Slavnić, Dalipagić) i debitanata (Dražen Petrović, Grbović, Savović) ali se ona pokazala kao – gubitnička. Od početka nije dobro funkcionisalo a kulminiralo je na utakmici protiv Italije, porazom 76:91 i opštom tučom na terenu. Na kraju smo zauzeli 7. mesto i od reprezentacije su se posle toliko uspeha i medalja pomalo neslavno oprostili Krešimir Ćosić. Zoran Slavnić i Dragan Kićanovič.

Ono što u tom trenutke ohrabruje i daje nadu je zlatna medalja kadeta na Evropskom prvenstvu. Sjajna generacija, predvođena Ivicom Mavrenskim, a u čijem sastavu su bili još i Zdovc, Paspalj, Bane Prelević, Ivo Nakić najavila je da ćemo za koju godinu ponovo imati odlične mlade igrače, a samim tim i kvalitetnu A reprezentaciju. Na Svetskom prvenstvu za juniore nismo bili toliko uspešni (osvojeno je 8 mesto) ali su na sebe skrenuli pažnju Partizanov dvojac Bukumirović i Cvijetičanin, kao i dve godine mlađi Splićanin Velimir Perasović.

Sa aktivnom igračkom karijerom završili su Slavnić i Ćosić, a takođe su se „penzionisali“  Milun Marović i Damir Šolman. Kićanović i Radovanović su igrali za svoje nove klubove u Parizu, Dalipagić i Jerkov u Italiji. I veliki Mirza Delibašić zbog bolesti nalazio se na pragu prekida bavljenja košarkom. U tom trenutku njihov jedini pravi naslednik Dražen Petrović je na odsluženju vojnog roka.

Sve ovo je izazvalo tektonske poremećaje u odnosu snaga u nacionalnom šampionatu. Ostavši bez svojih glavnih vedeta, „velika četvorka“ jugoslovenske košarke (Jugoplatika, Bosna, Cibona i Partizan) gube na kvalitetu i značaju, a na veliku scenu se vraćaju ekipe koje su dominirale krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Kao dva glavna favorita u najavama prvenstva svi izdvajaju Zadar i Crvenu zvezdu. Za oba tima je bilo zajedničko da su duži niz godina igrali u istom sastavu, da su u međuvremenu igrački sazreli i da je kucnuo trenutak da se iskoristi šansa i ovoji titula. Zadarska petorka Popović, Skroče, Sunara, Obad i Petranović uz pomoć sa klupe Matulovića, Ostarčevića i Vrankovića, posedovala je kvalitet za prvu titulu još od 1975.

No, činilo se da su ipak veće šanse za Zvezdin trijumf. Posle razlaza one šampionske generacije sa Slavnićem, Simonovićem i Kapičićem, Zvezda je dugo lutala i tražila sebe, a 1979. je u klub došao legendarni stručnjak Ranko Žeravica da sa crveno-belima pokuša da uradi ono što je uspeo sa Partizanom, da stvori šampionski tim. Za razliku od Partizana, gde je sve bilo koncipirano na dvojici super starova Kićanoviću i Dalipagiću, kod Zvezde je napravio tim sastavljen od 7 – 8 solidnih igrača koji su prevashodno kolektivnom igrom i velikim zalaganjem trebali da ostvare rezultat. Posle četiri godine postepenog napredovanja činilo se da je ovo pravi momenat za osvajanje titule.

Iz ove perspektive čini se da je Zvezda svoju šansu prokockala još na samom startu šampionata. Naime, u prvih šest kola doživeli su pet poraza, od toga tri sa 1 ili 2 poena razlike. Ispostavilo se da je prednost koju je Cibona stekla na početku sezone bila nedostižna, i time su Zagrepčani obezbedili sebi prvo mesto pred plejof. A koliko je to bilo značajno pokazao je nastavak doigravanja kad su cibosi sva svoja tri rivala pobedili na taj način što su dobili obe utakmice na svom terenu a sve gostujuće izgubili.

Nešto slično je uradila u Bosna u Kupu šampiona. Redom su u Skenderiji padali Barselona, Makabi, Kantu…  Pet utakmica i pet pobeda. Nažalost, to je bilo dovoljno samo za četvrto mesto u polufinalnoj grupi, jer je na gostovanjima učinak bio potpuno obrnut – pet mečeva i pet poraza. U Kupu kupova Cibona je stigla do polufinala. Dalje se nije moglo jer je kasniji osvajač madridski Real u tom trenutku bio kvalitetniji. U Kupu Radivoja Koraća najbolji rezultat je postigla Crvena zvezda. Bukvalno se prošetala do finala odigravši deset utakmica a da je pritom pretrpela samo jedan poraz. Posebno impresivna partija je bila u polufinalu gde je u “Pioniru” pobedila Saragosu sa nestvarnih 130:100 (64:49). Umesto u Trstu, kako je prvobitno bilo predviđeno, finale je igrano u Parizu jer nijedna italijanska ekipa nije stigla do same završnice. Ortez je bio daleko bolji od Beograđana i ubedljivo slavio sa 97:73. Slobodan Nikolić sa 22 poena je bio jedini raspoložen u timu Zvezde.

Debitant u prvoligaškom karavanu je bila skipa IMT sa Novog Beograda. Osnovani 1972, zahvaljujući entuzijazmu Dragana Šakote uspevaju malo pomalo da stignu i do najvišeg ranga. Posle posrtanja dva beogradska velikana Radničkog i OKK Beograda, IMT praktično postaje treći beogradski klub po kvalitetu. Bila je to prilično šarolika i zanimljiva družina sastavljena uglavnom od nedokazanih talenata iz Partizana i Zvezde koji su tu tražili šansu za svoju afirmaciju, kao i od veterana koji su svoje poslednje sezone želeli da odigraju rasterećeno i pokažu da u njima ima još snage za velika dela. Tako su i u ovoj debitanskoj sezoni bila četvorica igrača koji su nosili dres Partizana – Dušan Kerkez, Milenko Babić, Predrag Bojić (kasnije istaknuti košarkaški funkcioner) i Zoran Krečković (definitivno jedna od najvećih igračkih i trenerskih legendi IMT-a). Treba
spomenuti Žarka Koprivicu, bivšeg igrača Crvene zvezde,  koga su povrede sprečile da napravi mnogo veću karijeru, inače oca Jovana i Nikole Koprivice, takođe košarkaša. I naravno, Miroslava Mutu Nikolića, kasnije poznatog košarkaškog trenera. Ipak, prvi strelac i prva zvezda tima bio je Milan Mlađan, ubojito krilo koji je te sezone bio 7. strelac lige sa prosekom od 24 poena po utakmici. IMT je bio tipičan primer ekipe koja može svakoga da pobedi, ali isto tako od svakoga i da izgubi, i u tome je bio njegov najveći šarm.

Treba reći da je po prvi put iz najvišeg ranga ispala ekipa višestrukog šampiona ljubljanska Olimpija, koja očigledno nije mogla da pronađe zamenu za legendarnog kapitena Vinka Jelovca. Po treći put je najbolji strelac lige bio Zadranin Branko Skroče sa prosečno 27,5 poena po utakmici. Skroče je još jedan od sjajnih klupskih igrača koji nije uspeo da stekne veću reprezentativnu afirmaciju jer je konkurencija na njegovom mestu jednostavno, bila prejaka.

U Kupu Jugoslavije desilo se jedno od većih iznenađenja u istoriji tog takmičenja pošto se u finale plasirala ekipa Alkara iz Sinja, tada člana 1-B lige. Alkar je uspeo da izbaci Borac, Šibenku i Zadar, i tek u finalu pobednički niz prekida ekipa Bosne i pobeđuje sa 92:78. Prva dva mesta u 1-B ligi osvajaju Radnički (Beograd) i  Sloboda (Tuzla), i igraju protiv 7. i 8. ekipe iz 1-A lige za ulazak u plejof. Za iznenađenje se pobrinuo Radnički koji je izbacio Budućnost ubedljivom pobedom 83:66, uz briljantnu igru Vladete Milovanovića koji je postigao 29 poena.

S obzirom na sve dotad prikazano, projektovano finale je Cibona – Crvena zvezda. Beograđani su dosta lako i sigurno stigli u samu završnicu. U četvrtfinalu je večiti rival Partizan bio nedorastao suparnik, i Zvezda prolazi sa dve pobede. U polufinalu protiv Zadra je na „pola koša“ izgubljen meč u Jazinama, ali su zato usledile dve ubedljive pobede na domaćem terenu sa 22 i 28 poena razlike. Sa druge strane, Cibona se prilično mučila. Povratnik u najviši rang Radnički uspeo je da pobedi u Beogradu, ali su cibosi bili sigurni na domaćem terenu. Protiv Bosne se opet igrala majstorica i Zagrepčani na jedvite jade pobeđuju sa 77:75.

Pre početka prvenstva Ciboni nisu davane velike šanse. Ostali su bez centarskog tandema Knego (JNA) I Ćosić (završio karijeru), a njihove zamene Branko Vukićević, Rajko Gospodnetić i mlađani Franjo Arapović su bili sve samo ne adekvatne alternative. Uviđajući gde mu je najslabija tačka, trener Mirko Novosel pravi genijalan potez. Prebacuje Mihovila Nakića sa mesta krila, gde je igrao celu dotadašnju karijeru, na peticu. Iako visok “skromnih” 203 centimetra, Nakić zahvaljujući svojoj snalažljivosti, osećaju za postavljanje i dugim rukama postaje dominantni skakać u ligi. Zahvaljujući igri sa dva pokretljiva krila (najčešće u paru Čutura – Nakić), Cibona je pravila velike probleme ostalim ekipa koje su igrale sa teškim i sporim centrima. Pred početak plejofa iz vojske se vratio Andro Knego i Cibona je još više dobila na kvalitetu.

Prva utakmica finala se završila tesnom pobedom Cibone 78:76. Cela petorka Zagrepčana je dala svoj doprinos – Nakić 17 poena, Pavličević 16, Čutura 15, Knego 14 i Ušić 12. Kod Zvezde su se izdvojili Žižić sa 18 poena, a pratili su ga Nikolić sa 14 i Karadžić i Kovačević sa po 12. U Beogradu je bilo manje neizvesno. Iako je igrala bez kažnjenih Radovića i Nikolića, Zvezda sigurno dobija sa 87:79. Najraspoloženiji kod crveno-belih je bio Avdija sa 22 poena. Kod cibosa su se istakli Ušić sa 18 i Čutura sa 17 poena. I onda dolazi ključna, treća utakmica. Zvezda se činila nekako ubedljivijom, sa dužom klupom, a i tradicija je bila na njenoj strani. U oba prethodna finala prvak regularnog dela nije osvojio titulu. I sve je išlo dobro po Beograđane do pred sam kraj utakmice. Tri minuta pre kraja vodila je Zvezda 69:64. Činilo se da utakmicu treba samo rutinski privesti kraju. Ali, nekoliko minijatura Zorana Čuture preokreću rezultat. Ipak, 30 sekundi pre kraja Nikolić pogađa i Zvezda vodi 71:70. Cibona ima napad do samog kraja meča (u to vreme napad je trajao 30 sekundi). Očekivalo se da će lopta ići na kapitena Knegu, ali Nakić preuzima odgovornost i iskosa poluhorogom postiže koš. Cibona osvaja titulu, Novosel je na rukama igrača i navijača, a igračima Zvezde je ostalo samo da nemo posmatraju radost protivnika i žale za propuštenom šansom. Na titulu će morati da čekaju još tačno deset godina.

Posle utakmice navijači Cibone su skandirali: “Dođite nam opet!” Igrači Zvezde su im “ispunili želju” i sledeće godine se ponovilo isto finale. Ali, sve drugo nije bilo isto, jer je u dresu Cibone igrao Dražen Petrović. A on će u sledeće četiri godine osvojiti tri evropska trofeja i samo jednu titulu prvaka Jugoslavije. Takva je to liga bila.

Photo: MN press i arhiva Koša