Smena generacija je 1985. bila u punom jeku, i to se u velikoj meri odražavalo i na reprezentativnu selekciju. Pred Evropsko prvenstvo u Štutgartu očekivanja nisu bila prevelika, ali je ipak tinjala nada da se može ući u borbu za medalju. Selektor je opet promenjen, i šansu je dobio legendarni Krešo Ćosić. On je dobio zadatak da postepeno pruži šansu nekim mlađim igračima i stvori okosnicu tima koji će igrati sledećih desetak godina. Naravno, ni neka medalja ne bi bila na odmet. Oslonio se na petorku iz Cibone (Dražen Petrović, Sven Ušič, Zoran Čutura, Mihovil Nakić i Andro Knego), ali to ipak nije bilo dovoljno za više od 7. mesta. Dražen je bio pravi lider tima ali mu ostali nisu pružili dovoljnu podršku. Poraz u četvrtfinalu od ČSSR označio je kraj snova o medalji. Savez je ovaj put ipak pokazao da ima strpljenja, i Ćosić je ostao selektor.

Ono što je ulivalo nadu u „bolje sutra“ su, po običaju, rezultati mlađih selekcija. Kadetska reprezentacija Jugoslavije je osvojila ubedljivo prvo mesto na EP, uspevši da na taj način odbrani zlato sa prethodnog šampionata. U finalu je ubedljivo pobeđena Španija, uz fantastičnu partiju Bosninog klinca Radenka Dobraša (36 poena). Daleko najbolji strelac na prvenstvu u našoj ekipi je bio Nebojša Ilić, a veliki doprinos su dale u dve buduće NBA zvezde, Vlade Divac i Toni Kukoč. Svi oni su dobijali sve zapaženije uloge u svojim timovima, i to je davalo nadu da će i nacionalni šampionat biti ponovo vrlo kvalitetan i neizvestan.

U novu sezonu 1985-86 kao najveći favorit opet je ušla ekipa zagrebačke Cibone sa jasnom željom da po treći put uzastopno osvoji šampionsku titulu. Određenu rezervu stvarala je okolnost da su ostali bez dvojice veoma bitnih igrača – Ace Petrovića, koji je „okačio pušku o rame“, i kapitena Andre Knege koji je otišao u pečalbu. Zamene su trebali da im budu povratnik iz vojske, iskusni Damir Pavličević i novajlija iz Partizana, talentovani Danko Cvjetičanin. Ostaje zaista nejasno kako se beogradski tim tako lako odrekao jednog od najperspektivnijih igrača Jugoslavije. Dankovo obrazloženje je bilo da želi da se pridruži porodici koja je tada živela u Zagrebu.

Prilično stidljivo tri tima su najavila spremnost da se upuste u šampionsku trku sa Cibonom. „Večiti finalista“ Crvena zvezda, sa manje–više istim timom (jedino je Avdija otišao u JNA) i trenerom Žeravicom, hvatala je poslednji voz da u ovom sastavu najzad osvoji titulu. Tu je bio i Zadar, koji je ostao bez najboljeg strelca Ivana Sunare ali zato je stigao Milan Mlađen, prva zvezda IMT-a koji je trebao da bude adekvatna zamena. I beogradski Partizan, koji je ostao bez dve svoje legende Arsenija Pešića i Bobana Petrovića, što je ostavilo prostor za punu afirmaciju Grbovića, Savovića i Koprivice. Poseban „šmek“ tom sastavu dao je dolazak „nestašnog dečka“ jugoslovenske košarke Petera Vilfana iz Olimpije. Vrlo brzo će postati ljubimac „grobara“ i ostaće zapamćen kod navijača iako će odigrati samo jednu sezonu u crno-belom dresu.

Sam početak sezone obeležila je jedna gotovo bizarna utakmica. Ljubljanska Olimpija je zakasnila sa registracijom svojih igrača, tako da je prvu utakmicu odigrao juniorski sastav. Sve to ne bi bilo toliko tragično da protivnik nije bila Cibona. Ne želeći da ponize protivnika i Zagrepčani su izveli podmlađen sastav pojačan – Draženom Petrovićem. A on je odlučio da poruši sve moguće rekorde i uđe u istoriju na način za koji mu i dan–danas mnogi zameraju. Bilo kako bilo, Cibona je pobedila 158:77, Dražen je već u 24 minutu oborio rekord Radivoja Koraća iz 1962. godine kada je protiv Mladosti postigao 74 poena. Utakmicu je završio sa 112 koševa (ukupan šut 60/40, za tri 20/10). I to će ostati rekord, kad su u pitanju košarkaška prvenstva Jugoslavije, koji nikad neće biti nadmašen.

Ako je i bilo nekih sumnji oko novog prvaka vrlo brzo se pokazalo koji će tim biti dominantan. Cibona je rušila sve pred sobom. „Vukovi sa Tuškanca“ prvi deo sezone završavaju sa 11 pobeda, a do kraja regularnog dela samo će jednom izgubiti. Jedini poraz su doživeli u pretposlednjem kolu od Šibenke 100:102. Dražen nije dao popust klubu iz svog rodnog grada postigavši 52 poena, ali je s druge strane i Predrag Šarić (otac Darija Šarića) bio nezaustavljiv sa 36 poena. Cibona obara sve rekorde. Da završi sezonu sa samo jednim porazom do tada je uspelo samo Zvezdi 1949. i Zadru 1975. Ostvarena je najveća razlika u odnosu na drugoplasiranog, Zadar je zaostajao za 6 pobeda. Po mojoj evidenciji, postigli su 2443 poena (po „zvaničnoj“ čak i više – 2474) što je u proseku potpuno nestvarnih 111,04 poena po utakmici. Time su nadmašili Partizan iz sezone 1977-78 kada je davao u proseku 110,4 poena. Dražen Petrović je bio prvi strelac lige sa prosekom od 43,3 što će ostati nedostižna brojka za sve kasnije košgetere. Igrajući takvu efikasnu i lepršavu košarku, onakvu kakvu publika najviše voli, postali su prava putujuća atrakcija. U Zagrebu su stalno igrali pred punom „Ledenom dvoranom“ koja je mogla da primi desetak hiljada gledalaca. Bila je stvar prestiža doći do karte i uživati u majstorijama Dražena Petrovića, Cvjetičanina, Nakića i društva.

I Cibonin put ka odbrani titule u Kupu šampiona je bio više nego uspešan. Bez većih problema su se plasirali u završnu grupu od šest ekipa. Onda se sve pretvorilo u čisti spektakl. U Zagrebu nijedan protivnik nije imao šansu. Redom su padali svi suparnicii – Makabi, Simak… Real je, kao već „stalna mušterija, pobeđen i u Madridu. Ostaće posebno zapamćena utakmica protiv Limoža, u kojoj je Dražen pružio jednu od najboljih partija u karijeri. U prvom poluvremenu je postigao 37 poena, uz 7 vezanih trojki bez promašaja! Meč je završio sa 51 poenom i 10 „trica“. Grupnu fazu su završili na prvom mestu i sledilo je veliko finale sa Žalgirisom. Bio je to duel u kome su se jedan naspram drugog našla u tom trenutku dva najbolja evropska igrača – Dražen Petrović i Arvidas Sabonis. Iako su obojica tada imali tek nešto više od 21 godine, bilo je jasno da su u pitanju igrači koji će obeležiti evropsku košarku u sledećoj deceniji. Cibona je bila u stalnom vođstvu a nezadrživi Sabonis je držao priključak. Presudni trenutak se odigrao u 31 minutu kod rezultata 68:61 za Cibonu. Pokoškali su se Nakić i Krapikas pa se umešao Sabonis koji je centra Zagrepčana odgurnuo i poslao u reklame. Isključen je i tu je bio kraj nadama Litvanaca da mogu do šampionskog pehara. Do tog trenutka Sabonis je postigao 27 poena, imao je još i 14 skokova, 3 blokade i 4 ukradene lopte. Kod Cibone „džoker“ je po običaju bio Sven Ušić koji je postigao 23 poena.

Cibona je svoju superiornost potvrdila i u Kupu Jugoslavije, gde je u finalu pobedila Bosnu sa 110:98. Na začelju su ostali Sloga i Olimpija, a novi prvoligaši su Sloboda (Tuzla) i debitant u elitnom društvu MZT Skoplje.

Najprijatnije iznenađenje prvrenstva je, bez sumnje, ekipa Budućnosti. “Morača” je bila neosvojiva tvrđava za gostujuće ekipe, sa izuzetkom Cibone. Deset pobeda na svom terenu i 3 gostujuće bile su dovoljne za najveći uspeh crnogorske košarke i osvajanje trećeg mesta. Briljirao je, naravno, Duško Ivanović koji je bio treći strelac lige sa 28,5 poena po utakmici. Veliku podršku imao je u dugogodišnjim saigračima Antiću, Milatoviću i Draganu Ivanoviću. Pored iskusnog Jadrana Vujačića, bivšeg igrača Partizana i Olimpije, potpunu afirmaciju stekao je i dvadesetogodišnji Žarko Paspalj, buduća velika zvezda jugoslovenske i evropske košarke.

Plejof je trebao da potvrdi ono što se znalo i pre nego što je počeo – da Cibona nema ozbiljnog konkurenta. U četvrtfinalu su se desila dva manja iznenađenja. Kao slabije plasirani, Jugoplastika i Partizan su izbacili Budućnost i Šibenku sa po dve pobede. Zadar je bio siguran protiv Bosne i nije dozvolio nikakvu neizvesnost. Pomalo začuđujuće, najviše se namučila Cibona protiv Crvene zvezde. Činilo se kao da Zagrepčani žele da ponove prošlogodišnju sezonu, kada su sigurnim pobedama kod kuće došli do titule. Otuda i pobeda  Zvezde u drugoj utakmici u Beogradu, i dva više nego ubedljiva trijumfa Cibone kod kuće, koja je pri tome postigla 124 i 120 poena, a Dražen Petrović na obe utakmice postigao po 48.

U polufinalu se ponovio sličan scenario. Zadar je eliminisao Jugoplastiku u dva meča. Cibona otvara seriju protiv Partizana rutinskom pobedom 104:94, uz briljantnu partiju Dražena koji daje 51 poen. U revanšu je viđen najspektakularniji meč sezone. Partizan pobeđuje posle dva produžetka sa 124:123. Peter Vilfan se oprašta od beogradske publike sjajnom utakmicom i sa 33 poena. Pratio ga je Milenko Savović sa jednom od najboljih partija u karijeri i 31 poenom u mrežici suparnika. I – to je bilo sve od crno–belih te sezone. U egzibicionoj igri u Zagrebu, u trećem meču, Cibona lako pobeđuje sa 128:104.

Bez obzira što je Zadar mnogo uverljivije stigao do finala, Cibona je bila apsolutni favorit. I to je opravdala pobedom u prvoj utakmici sa 84:70. Spoljna linija “cibosa” je presudila – Dražen 28 poena, Cvjetičanin 22, Ušić 16. Ono što je ipak palo u oči je da su Zadrani uspeli da dotadašnji prosek Cibone u plejofu od 116,8 datih poena spuste na samo 84. To je ipak ukazivalo da je trener Vlada Đurović pronašao neka rešenja u odbrani koja su umanjila učinak najboljih strelaca zagrebačke ekipe. S nestrpljenjem se očekivao revanš. Prilično neočekivano, trener Zagrepčana Damir Pavličević odigrao je utakmicu bez Dražena. Da li je hteo da ga poštedi žestoke atmosfere u Jazinama, nekog incidenta ili povrede, ne zna se. Bez njega, Cibona je bila sasvim druga ekipa, objektivno mnogo slabija. Tako je Zadar bez većih problema izjednačio rezultat u seriji pobedom od 84:73. Domaći su poene ravnomerno rasporedili pa su Popović i Petranović postigli po 15, Matulović 14, Blažević 12, Pahlić 11 i Obad 10. Treća utakmica je dočekana u prilično naelektrisanoj atmosferi. Od samog početka se videlo da su domaći mnogo nervoznije ušli u meč, za razliku od gostiju koji nisu imali šta da izgube. Pokazatelj toga je tehnička greška Draženu Petroviću zbog prigovora i isključenje Arapovića zbog udaranja Pahlića, u ranoj fazi utakmice. Ipak, Cibona uspeva da dobije prvo poluvreme sa 42:37. Petar Popović je bio bez poena u prvih 20 minuta. U drugom poluvremenu se očekivalo da Cibona doda gas i prelomi utakmicu. Ali, Popović i Petranović su se razigrali i počeli da pogađaju kao u transu. Zadrani su imali poslednji napad na 85:85, ali Petranović promašuje. U prvom produžetku Dražen dobija petu ličnu i to u priličnoj meri određuje dalji tok utakmice. Ipak, produžetak se završava nerešeno 96:96. U drugom nastavku smo posmatrali duel Cvjetičanin – Popović. Na kraju je presudio Petar Popović svojom šestom trojkom i 35. poenom. Sve je postigao u drugom poluvremenu i u produžecima! Desilo se najveće iznenađenje u istoriji jugoslovenskih prvenstava. Zadar je šampion!

Činilo se da se ništo slično ne može dogoditi u skorijoj budućnosti. A dogodilo već sledeće sezone. Cibona je napravila seriju od 25 pobeda, bez poraza. A onda je došlo gostovanje u Beogradu Crvenoj zvezdi…

Photo: MN press, KK Zadar