Istorija slovenačke košarkaške reprezentacije nije duga, ali je pisana, postoji i ima crvenu nit koja se lako može prepoznati. Skoro 23 godina traje i priča o velikom optimizmu na početku velikih takmičenja, radosti na polovini i konačnom razočarenju, ali i o ljutnji reprezentativaca zbog prevelikog očekivanja javnosti i medija. „Bolesno je tražiti medalju od države sa dva milijuna stanovnika, zar ne vidite s kakvim velesilama se borimo“, bio je uobičajeni argument igrača i stručnjaka. Delimično opravdan, ali uvek ostaje osećaj da se moglo postići i više.

Slovenija je igrala na 11 uzastopnih evropskih prvenstava, a na Eurobasketu 2013. Kod kuće peti put uzastopno uvrstila se u četvrtfinale, što je uspelo samo još Španiji i Francuskoj. A moglo je i bolje da nije bilo otkaza igrača… Sećam se mrkih lica velikih igrača, njihovih trenera i funkcionera zbog dobronamerenih kritika. Koliko sam ih puta upozorio da su napisi u novinama u stvari znak priznanja njihovom kvalitetu: „Doći će trenutak kad ćemo pljeskati i 18. mestu a toga dana se moramo svi bojati.“, napisao sam jednom.

Godine su prošle, jedan za drugim reprezentanciju su napuštali Rašo Nesterović, Matjaž Smodiš, Boštjan Nahbar, Jaka Lakovič, Primož Brezec, Sani Bečirović i drugi. Erazem Lorbek, nakon niza povreda kolena, verovatno više neće obući državni dres, Beno Udrih je poslednji put igrao za Sloveniju na Mondijalu 2006, Aleksandar Vujačič čak nije ni debitovao u seniorskoj selekciji na velikim takmičenjima. I ako bi ih sad sve pitali za čim najviše žale, skoro jednoglasno bi odgovorili: „Što nismo iskoristili potencijal reprezentancije i osvojili bar neku medalju“. Sad svi gledaju na događaje u prošlosti drugim očima, svestni su koliko su 6. i 7. mesta, čak i četvrto na EP 2009, daleko od njihove želje i objektivnih mogućnosti, i koliko se lošijih igrača proslavilo u drugim reprezentancijama jer su se mogli udružiti u kompatibilan tim sa naglašenim takmičarskim momentom. Slovenija nije nijednom zaigrala u kompletnom sastavu, što je njen največi poraz!

Događaji pred ovogodišnji Eurobasket su, verovatno, dokaz da se približavamo drugoj fazi krize. Ako je narod pre četiri godine umalo razapeo na krst Erazema Lorbeka jer je razmišljao da ne nastupi u Litvaniji 2011, danas se otkazi selektoru Juretu Zdovcu prihvataju sa velikom tolerancijom, čak i sa simpatijama! „Udrih opet neće doći? Pa dobro, bez njega smo mogli deset godina. Goran Dragić očekuje dete? Neka se rodi živo i zdravo. Domen Lorbek je u toku leta imao problema s povredama? Neka se momak odmori i izleči …”

Dosta nezapaženo prolazi i ideja o naturalizaciji Brajanta Danstona, koji verovatno i ne zna dobro gde je država koja bi trebalo da mu da pasoš. Istina je da je još pre 14 godina za Sloveniju igrao Amerikanac Arijel Mekdonald, ali njegova je priča potpuno druga. Pre nego što se proslavio kao jedan od najboljih organizatora igre na evropskim terenima on je dve godine igrao za Union Olimpiju, u koju je došao iz Krškog kao nepoznat momak za 30.000 dolara godišnje plate. Iako je generacijski i košarkaški imao puno zajedničkog sa reprezentativnim saigračima, na kraju se pokazao kao velika pogreška. Na pripreme je zakasnio 14 dana jer je u Čikagu kupovao kuću, trenirao po svom ritmu i putovao u Tursku kao na lagani pripremni kamp, a ne na Evrospki šampionat od kojeg je Slovenija puno očekivala. Predsednik saveza Dušan Šešok tada je euforično pričao o medalji, ali košarkaši su odigrali samo tri utakmice i doživeli kobni poraz protiv Letonije.

Danston verovatno i neće postati državljanin Slovenije, jer po njenim zakonima kandidat za vanrednu naturalizaciju mora živeti barem jednu godinu u državi. Ali njegova je priča metafora novog stanja u reprezentanciji, koja ne traži pojačanja da bi napravila podvig, nego da bi zbog sve lošije produkcije vlastitih igrača uopšte sastavila ekipu. O Amerikancu je razmišljao još Božidar Maljković kad je bio selektor reprezentacije, ali je zbog protivljenja starog rukovodstva saveza morao popuniti prazninu domaćim veteranima. Na primer Juretom Balažičem, koji je prvi put zaigrao za reprezentanciju sa 33 godine. Zdovc je po povratku na kormilo u još težoj situaciji, tako da je u tim želeo vratiti skoro 36-godišnjeg Primoža Brezeca, a posleg njegovog „ne“ priprema za debi 31-godišnjeg Sašu Zagorca! Puno izbora ipak nema, ako znamo, da je MVP finala prvenstva Slovenije bio 37-godišnji Dragiša Drobnjak iz Tajfuna, da se Olimpija usred sezona pojačala 41-godišnjim Goranom Jagodnikom, i da su u većini ostalih timova prevladavali veterani.

Gospoda u zrelim godinama još dobro pamte vremena u kojima je Slovenija redovno osvajala medalje u mladim kategorijama i bila im tako blizu u seniorskoj konkurenciji.

A ipak, tako daleko.

Photo> www.sloveniatimes