Košem Šona Džonsa u poslednjoj sekundi Cedevita Olimpija pobedila je Budućnost u dvorani “Morača”  u kojoj je 11 puta zaredom gubila. Ljubljančani su poslednju pobedu u Podgorici ostvarili pre deset godina, a tek sada su uspeli prekinuti seriju poraza. Sa petom pobedom u nizu i drugim velikim “skalpom«” posle Partizana, “Zmajevi” su zajedno sa Igokeom na skoru od sedam pobeda i dva poraza u ABA ligi. Uz utakmicu manje bolja je samo Crvena Zvezda, koja je izgubila samo jednom. Crveno-beli u ponedeljak gostuju Krki koja nije više kao ona od pre nekoliko sezona.

Ovaj tekst je ipak prvenstveno posvećen prvacima Slovenije, bez obzira što se ne nazire kraj evropskim porazima Ljubljančana.

Bez obzira na poslednju seriju pobeda u ABA ligi sezona ,bar zasad, nije za hvaljenje. Pre svega zbog slabog izdanja u Evropi. Od katastrofalnog početka i tri poraza na Superkupu u Podgorici do dana današnjeg Evropa je izrazito negativna priča. “Zmajčeki” su u sredu na gostovanju u Londonu upisali i osmi poraz zaredom u Evrokupu. Međunarodna sezona je za Ljubljančane praktično gotova jer se promenilo pravilo da iz obe grupe od po deset timova u završne borbe ode samo 6, a ne 8 kao ranije. Ruku na srce,  Ljubljančani se sa svega dve pobede nisu proslavili ni prošle sezone, ali je ove doživljen  potop kakav nismo očekivali. Čini se da upravu kluba, a posebno glavnog trenera Simona Pijaniđanija to očito ne zabrinjava previše.

Zalutali Pijanđiani

Nakon velike pobede protiv Partizana u ABA ligi, navijači košarkaša Cedevite Olimpije ponadali su se da je konačno došlo vreme za prvu ovosezonsku evropsku pobedu, ali to je bio ponovo račun bez krčmara. Ništa od toga. Nula na Olimpijinom kontu dodatno narušava ugled kluba, bez obzira na to što se glavni trener – koji je u Ljubljani najavljen velikom pompom – pravi gluv i sluša samo samoga sebe. Kao da je ztalutao, ne zna da je došao u grad koji ima mnogo jaču košarkašku istoriju od nekih klubova i sredina u kojima je radio dosad. Ako izuzmemo reprezentaciju Italije, Fenerbahče i Milano u kome su 1997  »Zmajčeki«  tada dva puta dobili tamošnju Olimpiju (danas Armani) u četvrtfinalu i plasirali se na F4 u Rimu. Pijaniđani je na konferencijama od početka bez ikakve samokritike, samo traži izgovore za poraze, a kad je odgovarao posle velike pobede nad Partizanom – kladio bih se – nije znao da su crno-beli u Ljubljani redovno padali u poslednjoj deceniji. Čak i u vreme velikih finansijskih kriza u klubu kakve sada nema jer su igrači uredno (pre)plaćeni. Samo je njegov zemljak Andrea Trinkijeri u decembru 2018. prekinuo petogodišnju seriju poraza Partizana protiv zeleno-belih. Nakon toga se desila fuzija Olimpije sa Cedevitom iz Zagreba, koja se može pohvaliti da nikad u Ljubljani nije izgubila od Partizana. Istini za volju, trener narandžasto-zelenih  priznao je da se on, kao ni bilo ko drugi od trenera u Evropi, ne može porediti sa velikim Željkom Obradovićem. Pokazao je malo samokritike, do sada smo od njega čuli raznorazna opravdanja u smislu, da se ekipa još uigrava.

Simone Pjaniđani, trener Cedevita Olimpije

Italijan ima  čvrst trogodišnji ugovor, a glavni platiša Emil Tedeski ispunjava obaveze i prema njemi i prema košarkašima. Upravda, dakle, nije kriva sa slabije rezultate. Smena Pijnđanija za sada nije aktuelna, mada bi za trenutne (slabe) rezultate trener morao biti najodgovorniji. U slučaju Cedevita Olimpije to zasad nije slučaj, i vrlo verovatno će proteći još dosta Ljubljanice kroz grad dok mu se ne zatrese stolica. Na pitanje o tome zašto se igra slaba obranana odgovorio je u svom stilu.

– Šta mogu da učinim? Hoćeš da ja zabijam slobodna bacanja, ili da šutiram? Šta možete vi reći o mojoj reputaciji? Moj ugled ne može igrati. Ne moram nikome dokazivati svoj ugled. Ja sam ovde samo da radim.

Topla voda je odavno izmišljena

Ne mora se on nama dokazivati rečima nego rezultatom. Znamo i bez njega da je topla voda odavno izmišljena, da se u Nemačkoj igra košarka. Kao da mi nismo gledali SP, ili da ne znamo da je 2019. Hamburg imao budžet od osam miliona evra, a da će uskoro u njihovoj ligi biti obaveza svih klubova da imaju budžet od minimum šest miliona evra. I da  Bajern ide i do 20 miliona, Alba i Ulm po 12, i da sada sličan projekat ima i jedan Oldenburg. Naravno, da znamo i za  mnogo veće budžete beogradskih klubova, glavnih favorita za još jedno finale regionalne lige.

Pjaniđani svojim izjavama podseća na lik pukovnika Alberta Bertorelija iz kultne humorističke serije “Alo, alo”. Morao bi znati da u Ljubljani nismo kratkog košarkaškog pamćenja, kao na primer Nemci. I da imamo jaću košarkašku istoriju od svetskih prvaka koji su krunisali 1993. godine osvajanjem titule evropskih prvaka u Minhenu. U Nemačkoj se, zahvaljujući pre svega Svetislavu Pešiću i kasnije Dirku Novickom, probudila košarka.

Alberto Bertoreli u TV seriji “Alo, alo”

Neki Pešić i Novicki potrebni su i britanskoj košarci kojoj treba još dosta godina da tamo – a pre svega u medijima. postane ozbiljan sport. Tamošnji  “Lavovi” iz Londona (za)sada su uspešni iako sigurno nisu plaćeni kao “Zmajčeki«”. Ljubljančani sebi mogu priuštiti čak da plaćaju jednog Zorana Dragića, a ne daju mu šansu da igra. Objašnjenje je da su podmladili  tim!? Zaboravljaju, ako ništa drugo, da je reč o rođenom Ljubljančaninu i članu prve petorke sedme reprezentacije sveta.

Jaka Blažič (Cedevita Olimpija) na utakmici Evrokupa u Londonu

Jurij Matičen, šef iz Šefild Šarksa, rekao je da najbolje plaćeni košarkaši u Engleskoj mesečno zarađuju od 1.000 do 3.000 funti, plus hrana i automobil. Te cifre nisu ni približno  onima kojie zarađuju igrači u Ljubljani. A igraju takmičenje kakav je Evrokup, koje Pjaniđani hvali kao da je to pandan Evroligi. Tabela sve kazuje.

A pitanje je kako smo stigli dotle da Amerikanac Šon Armand turistički putuje sa ekipom jer je, kažu, dobar momak, iako se kao košarkaš u Ljubljani nije dokazao. U takvoj situaciji poređenje  Pjanđianija sa likom iz serije “Alo, alo” možda jeste grubo, ali nije preterivanje.

I – za kraj. Rukovodioci Cedevite Olimpije nisu hteli  da pre dve godine iskoriste šansu kad su bili suspendovani ruski klubovi, i plate 500.000 evra za Evroliginu pozivnicu, pa Valensija i Partizan nisu imali konkurenciju. Možda je i bolje tako jer sa ograničenim ambicijama, limitiranim timom i budžetom kojeg slovenačka privreda Emila Tedeskog tada, a i sada, nije mogla ili htela pratiti, ne mogu se u današnje vreme praviti čuda.

Barem se u nečem slažemo sa našim “junakom” iz ljubljanske košarkaške serije “Alo, alo” koja se nastavlja.  

Photo: ABA, Eurocup