Ponekad čovjeka određenih uspomena i brazgotina obuzme osjećaj divote kad mislima se vrne u dane nepovratno prohujale; u godinu sedamdeset sedmu, sedamdeset osmu ili neku malkice noviju. Ova divota o kojoj zborim ima i svoju psihijatrijsku dijagnozu – „Najčešći bijeg od stvarnosti vodi nas mislima i osjetima u djetinjstvo i mladenaštvo jer velika većina emocija koju reminisciramo blizu je idealnome u emocionalnom smislu“. Reče tako jedan grandiozni, nedojebani mislioc psihološkog smera, a ja se, donekle, ali svaki put, složim s njim.

Podložan sam snima, a nešto manje javi. Vaš i naš, a nadasve moj literarni guru povrataka u prošlost na ovom sajtu – nosi ime, odnosno nadimak – Dugi: neću sad da se uvlačim čoveku kojeg lično ne znam, možda ne bismo se iskapirali, ni površno razumeli, osnovno si legli, ali košarkaška putovanja u prošlost nikad nisu bila jeftinija za ljude moje generacije. Zato malenkost i generacija moja kaže Dugom hvala (vi mlađi možete i da preskočite poneki tekst) jer priče o Meku, viskiju i Trstu uvik imaju prođu kod primata moje vrste.

Ja ne umem tako da vozim. Fali mi onaj tač, onaj gešmrnc, jer život košarkašem koji lako kroči tlom niskim – nije me načinio. Samo ljubavnikom igre, masturbatorom prvog reda dvorana i ekrana. Igara basketa i igre Trsta. Moji maksimalni dometi talijanskog Dahomeja su znatno skromniji – uglavnom muzika i literatura – prvi album Pink Flojda neđe ’83, poneki (talijanski raritetni) Majls Dejvis i Džon Koltrejn još dok Ponterosa bješe, Bil Borous (William Burroughs) na talijanskom i nisu neka sreća. A možda smo se i sudarili u tom Trstu Dugi i ja, uz napomenu – „mali kud žuriš – pazi gde gaziš?“. ‘Ko će ga zna?

Ja bih isto da bežim đe me noge nose, ali ove sve slabije reaguju na sinapse i podražaje sive mi tvari, tako da gotovo isključivo putujem mozgom. A kome isključivo u mozgu se radnja dešava… To je jope neka druga priča, a ja bi reka nešta o najintimnijem (košarkaškom) putovanju u prošlost. Na to me ponukala sadašnjost jer vidim Gorana Grbovića, bivšeg košarkaša Partizana i Juge, đe je poprilično popularnom personom u Srbiji. Sad, ako uključim moj vremenski stroj, nakon što kao input stavija sam Grbu, uz zadane koordinate i apscise, to me vraća baš neđe u godinu ’78. Grandiozno je to bilo vrime braćo… Najbolja sezona (ili uz onu ’89 najbolja) istorije košarkaškog prvenstva Juge, neviđena igra repke na Svetskom u Manili, Profesor koji penje se na vrh svita… Konačno se penje dok nacija zadovoljstvom stenje…

Baš nekako nakon tog svjetskog kupa, pročitah neđe u novine da Profesor Aca (trener čačanskog Borca nakon SP-a) hvali nekog malog koji je megapotencijal, koji kuca iz mesta preko automobila (prećerivanje Yugo vrste, reka je preko reklamnih panoa), a potpisa je baš za Borac. Goran Grbović ime mu bješe. Tako je taj klinac dvi sezone igra u Borcu pod paskom Prof. Nikolića (a drugu je odigra sjajno) da se o njem počelo piskarat naveliko. Naročito se o Grboviću pisalo u sezoni 1980-81 kad je ovaj potpisao za beogradski Partizan, ali je zbog suspenzije propustija celu sezonu (nije ima ispisnicu valjda). No, nakon te legendarne sezone bez njega, Grba je u stroju Partizana u sezoni 1981-82 i jasno sićan se naslova iz „Tempa“ pred sezonu onu sljedeću – “Goran Grbović ponovo igra košarku”.

Nije da je Grba bio najcenjenijim talentom iz svoje generacije košarkaša – više je kotirao, recimo, Zoran Čutura, čak Zoran Radović ili Marko Ivanović, ali Goran je Partizanu donio par minuta odmora za Dalipagića, ogromna očekivanja da bude poput ovog, sjajan skok i atletiku, solidan šut i – mnogo razočaravajućih i neobjašnjivih trenutaka neobjašnjivih godina osamdesetih. Prva sezona u redovima crno-belih je bila O.K. – Grbović pored Dalipagića, Bobana Petrovića i Arsenija Pešića nije dobio više od desetak minuta, ali tad već bradato momče, pokazalo je da se na njega može računati i pored toga što Partizan ostade kratak i za domaći naslov i za Kup šampiona. Nema veze, u sezoni ’83 nema Praje i Grbović je predvodnikom Partizana. Odma trpa preko 20 poena u prosjeku, u prvoj petorci domaćeg prvenstva je (po mom izboru), a postaje i reprezentativac; nažalost igra na katastrofalnom EP u Francuskoj đe se oprostila generacija zlatna. Ipak, sve govori o tome da se rađa jedna nova zvezda Yu-basketa. Malo morgen…

Sljedećih par godina su za Gorana Grbovića nejasne i potrošene. U sezoni ’84 je brojčano (21 koš, 6 skokova prosječno) dobar, ali počinju da se gomilaju ekscesi i nesporazumi. Te si kasnio na trening, te nisi na reprezentativnom okupljanju, pa onda par nekontrolisanih tehničkih grešaka, herojsko vraćanje Partizanove lopte čačanskom Borcu u zadnjim sekundama neizvjesne tekme i … – ništa od poziva na Olimpijske igre 1984, onda odsluženje JNA, pa sezona ’86 u kojoj Partizan (a bogami ni Goran) još nisu posložili kockice. I tako sam već pomalo odustao od najdražeg mi igrača domaćeg prvenstva. Gorana ili ste voleli, ili ste mrzili, a ja sam ga volio i volim lika još i danas (međumuškom ljubavi), premda me je ostavljao paf mnogo puta. Ako je Praja Dalipagić prvi košarkaš kojeg sam vidio da je falija zakucavanje (21.3.1978. protiv Bosne), Goran Grbović je prvi tip koji ih je mašio 3 na jednoj tekmi. Ja sam mu to opraštao, dugo i previše, jer i površnom životnom posmatraču bilo je jasno da je taj momak, blago rečeno, baksuz košarkaških parketa. Onda bi Grba neočekivano i eksplozivno zakucao preko nekog obrambenog Boga Yu-košarice i to tako da je konstrukcija koša jedva preživela i ja bih mu sve oprostija, jer imao sam već tad empatiju za luzere…

Nešto se sa Grbovićem desilo usrid sezone ’87. Znate kada? Neđe u januaru kad su trubači orkestrirali jedan od najvećih domaćih poraza Partizana u istoriji. Cibona ih je u Begešu samlela, pogodivši 8 uzastopnih trojki između 5. i 10. minute susreta u jedinoj tekmi đe je Kićo vodio Partizan kao trener. Cibona, znači Dražen i ostali magovi propale, zagrebačke škole baketa, izvrnuli su naopako Partizan sa Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Želimirom i ostalima. Jedini koji je svirao u ansamblu Partizana – bio je Grba. Završio je tekmu sa 32 koša i 7 skokova, ali i dva neverovatna (nija mašio nijedno tu noć) zakucavanja preko Mihovila Nakića. Ejjjj ljudi – Mihovila Nakića… Od tog trenutka, Partizan je igrao otprilike isto, ali ne i Grba… Goran je eksplodirao zrelošću (ajme majko, preterah) sve do kraja sezone. Odjednom je postao ludi trojkaš, a dotad nije mnogo mario za liniju 6,25. Partizanu je sve dobro počeo vraćati u plejofu. Tamo je Grba protiv Bosne, u polufinalu, smestio 44 komada u porazu Partizana u Sarajevu. Kako uspomene i bajate misli me vode, vid’o sam kucanje Grbe na drugi obruč nakon što ušao je na prvi, onda lagano padao dok su svi ostali pali teško i to je bilo to… Čovik je bija kombinacija Dominika Vilkinsa i Peđe Stojakovića… Kad su imali fantazmagorično sjajan, a Grba normalan dan…

Partizan je Grbovićevim ludilom (čast i Svetom Savi) uzeo domaći naslov te sezone, a Grba je (k’o i uvijek) izdominirao Zvezdu u finalu. Zabilježio je 28 (ja velim 30) poena, 6 trojki, 6 skokova i 6 asistencija. Nije mnogo mašio, bio je racionalan i time se upisao u moje uspomene kao najbolji Yu košarkaš u periodu između travnja ’87 i aprila ’88 godine (MVP plejofa ’87). Gotovo sve pozitivno u karijeri Gorana Grbovića desilo se u tom periodu – bio je član repke Juge koja je uzela broncu na EP u Atini (nekih 11ppg i 52% trojke), onda i zlato na Univerzijadi u Zagrebu, a konačno i ludi Kup šampiona sezone ’88. Grbovićev ludi Kup šampiona… I pored Vlade, Saleta i Paspalja, Grbović je bio junak Partizanove vladavine finalnom grupom KEŠ-a. Šest tekmi preko 30 i jedna preko 40 bile su neki normal za tadašnje Grbovićeve limite, ali način drugovi… Grba je zna načet utakmicu sa 0-7 za tri poena u prvom poluvremenu, onda tiho, bez kurčenja, sve do zadnjih 5-6 minuta kad je ubacija 5 trojki zaredom i Partizan slavi… Gledam tekmu protiv Barse u Barseloni, Kićanović sukomentira zajedno sa Nikitom. Grba igra toliko dobro da Kića veli – mora da se razigra i neko drugi, Grbović neće moći da završi sam… A onda Grba pogađa još tri nemoguća šuta u isto toliko napada i Nikita i direktor Partizana ćute… Jer – šta da kažu… Tako se Partizan Grbom dokotrlja do prvog mesta u finalnoj grupi i do prvog oficijelnog Fajnal fora i tamo nas je Goran podsjetio da je ipak samo – Grbović. Samo 32 poena u dve tekme, 5 od 15 (!) za tri poena u polufinalnom porazu protiv Makabija i snovi su svedeni na ništavilo…

Grbović je u tom istom trenu za mene postao, ne prvi, već 21. igrač Juge i nikad više nije iskočio… Ni do repke (Dudo, Dudo…), ni do zvezda, ni do nezaborava… Otiša je nakon te proigrane sezone (Partizan ugušila Jugoplastika) u Španiju i jope bija na korak od besmrtnosti, ali kita braćo, kara drugovi, k… đeco… U prvenstvu Španije ’89 igra je za Pulevu, egzotičnu momčad kojoj je da poseban štih, ali jope ga nije htjelo. Nije da je Puleva bila kandidat za naslov. Daleko od toga. Samo je Grbović pogodija najviše trojki po kolu u toj sezoni i samo je bio kandidat za naslov najboljeg strelca. Za par desetinki koša izgubio je to od strane Dražena Petrovića u zadnjem kolu prvenstva, a nije mu se posrećilo ni po drugim pitanjima. Veli meni moj španski prijatelj (Vlada neka me ispravi ako brijem krivo) da je rekorderom tamošnjeg prvenstva (ACB liga) Huan Antonio San Epifanio sa 54 koša na jednom susretu ’84. Grbović je jednom ubacija 52 i falija par trojki. Nije ga htelo… A nije ni moglo…

Grbovićeva karijera nakon toga (naravno jope ni u proširenoj reprezentativnoj konkurenciji) ošla je stranputicom. Naredne sezone je ubrzo otpušten iz Puleve, a onda je loma statirao (Izrael ili tako nešta) i veoma brzo je okončao karijeru, jedva na pragu tridesete. Jednu od onih koja je mogla bit’ najvećom, a bila je – onako – solidan prosjek. Eh, živote robijo…

Elem – Gorane Grboviću –  hvala ti na nezaboravnim trenucima minijatura sreće, i ne samo nje; još i na onoj pogođenoj trojki kad sudija pokazuje da je bilo 2, a ti mu se došunjaš iza leđa i digneš mu i treći prst (tehnička braćo – dva bacanja i lopta za Jugoplastiku), na tome kako si u Šibeniku napuca gospodina loptom u glavu, na tome kako si u Zagrebu preskočio reklame i unio se u lice jednom navijaču Cibone (kapiram da se lik bukvalno usra u tom trenu), a i na tome kad si jednom – sam kao duh –u kontri mašio zakucavanje, a lopta se odbila od obruča, ti si moga da je uhvatiš i prikucaš, ali nisi, emocija i samoostvarenje te uzelo, lega si na parket, uhvatio se rukama za glavu i zaurlao (oj živote, propalice stara) dok su se oko tebe borili za loptu…

Košarka je, Gorane, bila tvoj pravi poziv. Ta košarka. Tadašnja košarka. A danas? A sad? Kume, mojne da se ljutiš na jednog od malobrojnih koji te voleo po svim šavovima znojnog ti šorca. Cmok…A da će da platiš rundu kad se jope zagrlimo – hoćeš. Tebi i još nekim ozbiljnim slučajima ništa u životu nije džabe…

Photo: YouTube