Čitao sam pre nekoliko dana da je Koš magazin proslavio rođendan, i kao čovek koji radi u elektronskom mediju bio iskreno fasciniran brojkama koje se s tim u vezi pominju. S obzirom na to da se radi bez novca, ne juri za klikovima i senzacijama, te brojke su odlične i ja vam kolege i javno čestitam.

Dok sam to čitao setio sam se da u arhivi imam i film o najvećem uspehu košarkaša subotičkog Spartaka, koji sam radio marta 2005, a koji spletom okolnosti nikada i nigde nije prikazan. Ponudih ga Aci Ostojiću, a on me je zamolio da se tim povodom setim tog vremena i onoga što se 4. i 5. marta 1995. godine zbivalo u Čačku.

U čuvenoj hali kraj Morave (reka je blizu pa voda preti čim padne jača kiša – kao ovih dana), igrao se jedan od najneizvesnijih Kup turnira poslednjih decenija. Polufinalni parovi bili su BFC – Partizan i Crvena zvezda – Spartak. Sjajne ekipe.

Zvezda sa Tomaševićem, Rakočevićem, Trifunovićem, Vidačićem, Mokom Slavnićem na klupi, nije protiv Spartaka bila izraziti favorit. Ekipa iz Subotice, koju su možda i čitavu deceniju korak po korak gradili treneri Janko Lukovski (postavio temelje profesionalizma u klubu) i Goran Miljković – Finac (selektirao većinu tima i uveo ga u prvu ligu), tada je bila u zenitu. Vladimir Đokić (kasnije trener Slobode, Metalca, prvak Evrope sa mladom reprezentacijom Srbije 2015.) vodio je ekipu na terenu, imao je sjane zamene u Draganu Aleksiću (trener Solnoka u ABA ligi), Blagoju Iviću (trener Crnokose, košarkaša i košarkašica Spartaka), na krilima su bili Dragan Marković i Oliver Popović (trener Vršca), a pod košem Milorad Kmezić, Dejan Mišković (radi sa juniorima Vizure), Bojan Tadić i Dejan Koturović.

Ako pažljivo pogledate, osim Kmezića i Aleksića, pomenuti igrači iz Subotice su se u narednim godinama preselili u Beograd: Partizan su pojačali Đokić, Marković i Koturović, a Zvezdu Popović, Mišković i Tadić.

Kad pričamo o utakmicama u Čačku sećam se, a toga ima i u filmu, da tog dana u vreme utakmice sa Zvezdom na ulicama u centru Subotice nije bilo nikoga. Spartak je odigrao odličan meč nošen maestralnim Đokićem, i slavio 81:71!

Pokojni direktor kluba Petar Vucelić je kasnije pričao da je posle utakmice igrane na 50. rođendan Crvene zvezde, reagujući na naslov u nekim novinama „Spartak žuri kući“, prišao treneru Zvezde Moki Slavniću, i poručio mu da ako požuri stiže na proslavu u Beogradu.

Partizan je došao u borbu za trofej pobedivši BFC (84:82) sa Topićem, Kuzmanovićem, Topalovićem, pokojnim Nemanjom Danilovićem, kasnije trenerom Novog Sada. Crno-beli su pobedili trojkom Vladimira Petrovića iz ugla u poslednjim sekundama.

Tada nije bilo mobilnih telefona i nisam, kao što bih danas, mogao da pričam sa nekim iz Spartaka na dan finala, koje je Partizan dobio 85:82 u neizvesnoj završnici meča, koji su sudili Desko Bulut i pokojni Tiho Bubalo.

Kad se ekipa vratila u Suboticu, igrači su pričali kako je malo nedostajalo, a članovi stručnog štaba su poraz pripisivali neiskustvu (o kom svedoči i izjava tadašnjeg kapitena Ivića iz filma) i kvalitetu Partizana (Brkić, Stevanović, Rebrača, Čubrilo, trener Džaković…). Sve je to apostrofirao trener Spartaka Rajko Toroman.

Dok ovo pišem razmišljam koliko je optimistična rečenica koju sam na kraju izgovorio, i koliko je Spartak danas daleko od usepeha koji je tada doživljen kao najveći u nizu. Jer, za Suboticu je tih godina bilo normalno da se Spartak nađe u plejofu, da igra i evropska takmičenja.

Subotom se tada u tom gradu redovno išlo na košarku, jer su i košarkašice, među kojima je takođe bilo reprezentativki (Violeta Vuković, Monika Veselovski, Angela Đelmiš…) bile u vrhu i kao po pravilu igrale pre košarkaša. Znalo se – od 17,30 do 22 sata svi koji vole sport bili su u Dudovoj šumi i gledali vrhunsku košarku koje se, kao i ja, danas samo sećaju.

Photo: MN press