Čitam ovih dana da je Emir Sulejmanović potpisao za Bilbao Basket, povratnika u ACB ligu. Samo će bolji poznavaoci košarke znati o kom igraču se radi jer nije postao zvezda (iako je obećavao), ali svaki put kad čujem ili pročitam nešto o njemu setim se jedne priče koju sam svojevremno objavio u „Mundo deportivu“ i koja je, blago  rečeno, privukla pažnju.

I te 2013. bio sam, kao i prethodnih i kasnijih godina, šef presa na poznatom omladinskom turniru u Ospitaletu, koji se igra od 1980. Među učesnicima je bila i ljubljanska Olimpija u čijim je redovima bio Emir Sulejmanović. Privukao je pažnju igrom, na kraju turnira bio je MVP, ali još više mi je pažnju privukla priča Dragana Janjića, Valjevca koji je radio kao skaut Olimpije za mlađe kategorije. Doslovce mi je rekao:

– Taj mali je rođen u šumi pored Srebrenice… Eno mu oca Nedžada pa pričaj sa njim.

Odem do čoveka, predstavim se, on me ljubazno sasluša i ispriča nimalo veselu priču, jednu od bezbroj koje je rat na prostoru bivše Jugoslavije prouzrokovao. Saznadoh da mu je žena, trudna sa drugim detetom, ostala je u Srebrenici odakle je izbegla pre nego što je grad pao u ruke bosanskih Srba i pre nego što je došlo do masovnog pogubljenja Muslimana. Dva dana posle pada Srebrenice, 13. jula 1995, u jednoj obližnjoj šumi na svet je došao mali Emir. Majka Vahdeta imala je 25 godina i dvogodišnjeg sina Samira. Porodila se uz pomoć žena koje su pomogle koliko su znale i mogle. Otac Nedžad je tek 13 dana kasnije dobio dozvolu da poseti suprugu i dva sina. Radost je kratko trajala, 1. avgusta bio je zarobljen i prebačen u logor u Mitrovom polju. Tamo je proveo 250 dana. O svemu je govorio veoma mirno, bez i jedne pogrdne reči za bilo koga. Sve što se dešavalo objašnjavao je rečenicom: “Bio je rat…“

Kad se rat završio, vratio se familiji. Preko Crvenog krsta njih četvoro bili su poslati u Finsku gde su počeli novi, bolji život. Kada je izgledalo da je mukama Sulejmanovića došao kraj, desila se tragedija: supruga i majka Vahdeta umrla je  17. decembra 2000.

– Sve se desilo brzo, za jedan dan… Rekla je da se oseća loše, ali nije izgledalo ništa ozbiljno. Umrla je istog dana – pričao mi je sa suzama u očima Nedžad.

Udovcu sa dvoje male dece nije bilo lako, ali sve je izdržao, podizao dečake. Mlađi Emir je pokazivao talenat za fudbal, ali nagli rast odveo ga je na košarku. Brzo je pokazao talenat i bio uvršćen u kadetsku selekciju Finske za šampionat Evrope B grupe koji se 2011. igrao u Strumici, Makedonija. Tu na scenu stupa Dragan Janjić, čovek koji je promenio sudbinu Emira i njegove porodice.

– Zapazio sam ga već na prvoj utakmici. Bio je snažan, sa odličnim skokom, efikasan. Po visini je bio „četvorka“ ali je zbog  skoka mogao da bude i „petica“. Košatalo me je 40 evra da mi recepcionar u hotelu dozvoli da odem u Emirovu sobu. Kada sam konačno bio sa njim, rekao sam mu da jedino što tražim jeste broj njegovog oca. Dao mi ga je, nazvao sam Nedžada i ubedio ga da njegov sin ima budućnost u košarci, i da je Olimpija odlična odskočna daska. Na sreću, poslušao me je i tako su njih dvojica došli u Ljubljanu, a stariji sin je ostao u Finskoj.

Dan posle turnira, u tradicionalnoj rubrici o 10 najboljih dečaka na turniru, objavio sam reportažu u „Mundo deportivu“. Prvi je bio Emir Sulejmanović, drugi Mario Hezonja, tada već u Barseloni, treći Hose Ignasio Noges iz Huventuda, četvrti Krispas Porzingis iz Kahasol Sevilje, a na 10. mesto stavio sam Dragana Bendera iz Splita. Oni ostali nisu napravili značajnije karijere, ali od ove petorice pomenutih trojica su završila u NBA, a Sulejmanović još uvek pravi solidnu karijeru u Evropi. Prognoza nije bila loša…

Emir je na tom turniru 2013. bio MVP sa 10 poena i 13,5 skokova. Brojni skauti NBA i evropskih timova upisali su njegovo ime, ali najbrža je bila Barselona, i otac i sin ubrzo su se našli u glavnom gradu Katalonije. Sprijateljio sam se sa Nedžadom i čekao Emira u prvom timu „Barse“. Bio je nekoliko puta u 12, ušao u istoriju ACB kao jedan od igrača koji su nastupali u najjačoj ligi Evrope, ali usled jake konkurencije bilo je jasno da njegova perspektiva nije u dvorani „Blaugrana“. Išao je na pozajmicu u Italiju (Orlandina, 2015), onda je 2016. otišao u Cibonu, godinu dana kasnije vratio se u Španiju i potpisao za Fuenlabradu odakle je otišao u Breogan. Svuda je igrao solidno, najbolje u Breoganu kome je pomogao da se vrati u ACB ligu. Postao je idol navijača, često se sa tribina čulo „Sule, Sule“ kako su ga navijači zvali.

U međuvremenu se, uz pomoć Federacije Bosne i Hercegovine, borio za pravo da igra za reprezentaciju BiH. Finski savez nije hteo da da saglasnost, slučaj se razvlačio, Emir je čekao i na kraju ipak dočekao pravo da igra za zemlju u kojoj je rođen.

Nova etapa u njegovoj karijeri je odlazak u Bilbao, klub koji se vratio u ACB ligu. Trener je bivši reprezentativac Aleks Mumbru koji u Sulejmanoviću vidi igrača koji mu nedostaje. Sa 24 godine Emir je u najboljim godinama, spreman da odgovori svakom izazovu na terenu. Život ga nimalo nije mazio, ali je zbog surovih okolnosti mentalno ojačao, zahvalan što mu je košarka pomogla da prevaziđe probleme i porodici obezbedi pristojan standard. Na terenu još nije rekao poslednju reč, od jeseni će na terenima ACB lige pokazivati šta može dečak rođen u surovim okolnostima u šumi…

Photo: ACB i privatni album