Posle pregleda događaja, igrača i funkcionera, završavam sećanjem na trenere koje sam upoznao tokom 50 godina rada. Sa nekima sam bio blizak, kućni prijatelj, sa nekima sam imao više nego korektan odnos uzajmnog poštovanja, neke sam sretao tokom intervjua ili pres-konferencija na kojima sam bio ili ih vodio dok sam radio u Evroligi, sa nekima sam čak i sarađivao…

Aleksandar Nikolić. Profesor košarke. Zajedno sa Borom Stankovićem, Nebojšom Popovićem i Radomirom Šaperom čini „kare svetaca“ naše košarke. Rekao bih da sam ga poznavao za nijansu slabije nego ostalu trojicu, ali iz svakog  razgovora sa njim mogao sam da naučim nešto. Bio je „dežurni pesimist“ ali je to samo bila maska, način da se stimulišu igrači koje je spremao i (do)vodio do najvećih visina.

Ranko Žeravica. Nikolićev naslednik na klupi reprezentacije, sa mnogo nasleđenog od Ace, ali i sa mnogo sopstvenih ideja. Bio je trener-maratonac, za ostvarenje rezultata trebalo mu je nekoliko godina, ali je zato svuda gde je radio ostavljao dubok trag pa su i treneri posle njega brali plodove njegovog rada. Uvek je bio spreman da pomogne, sasluša, objasni, prenese…

Borislav-Reba Ćorković.Tihi čovek velikog znanja. Omiljen, svi su ga zvali „Ćale“, i devojke iz reprezentacije sa kojom je bio vice-šampion Evrope i momci iz Partizana sa kojima je bio prvak. Tiha voda breg roni…

Dušan Ivković. Po rezultatima, najuspešniji jugoslovenski i srpski trener. Formiran u školi Radničkog na Crvenom krstu, uz starijeg brata Slobodana-Pivu Ivkovića, rano je krenuo trenerskoim stazama i dostigao vrhove. Čvrst karakter u kombinaciji sa veliki znanjem i ostvarenim rezultatima  svrstava ga u legende naše i evropske košarke.

Milan-Ciga Vasojević. Manje sam pratio žensku košarku, ali nije ni Ciga bio samo ženski trener. Sa Radničkim je igrao finale Kupa kupova protiv Kantua i izgubio za pola koša… Bio je neizmerno šarmatan, motivator, dobar psiholog, uspešan i u Italiji, najuspešniji kao selektor naše ženske reprezentacije.

Mihajlo-Miki Vuković. Još jedan prijatelj, još jedan trener koji je uspešan bio u obe konkurencije. Pošto je sa Jedinstvom iz Tuzle i Dornom iz Valensije dva puta pokorio klupsku Evropu, a sa selekcijom Jugoslavije bio vicešamion sveta 1990, prešao je na mušku košarku i sa Pamesom osvojio Kup kralja i igrao finale Kupa Saporta. Jedan teren u super-modernom sportskom centru Valensije nosi njegovo ime.

Mirko Novosel. Tvorac velike Cibone, selektor sa kojim je Jugoslavija osvojila prvu zhlatnu medalju na evropskim prvenstvima, onu 1973. u Barseloni, i odbranila je dve godine kasnije u Beogradu. Naslednik Ranka Žeravice na klupi državnog tima, prethodno selektor kadeta i juniora sa kojima je takđe bio prvak Evrope. Pripadnik iste škole, ali malo moderniji, spremniji da igračima progleda kroz prste svakojake nestašluke ako su na treningu i utakmici dali maksimum. Bio je sklon da ulogu vođe prepusti najboljima.

Božidar Maljković. Prijatelj sa Novog Beograda iz dana kada smo obojica počinjali. Zajedno smo bili, valjda beše 1982,  u Radničkom sa Crvenog krsta, on sa 26 godina kao najmlađi prvoligaški trener, ja kao član uprave. Posle je sa Jugoplastikom, Limožom i Panatinaikosom obezbedio sebi mesto u istoriji.

Duško Vujošević. Zanimljiva figura. Mlad je seo na klupu i tokom 30-ak godina rada proizveo mnogo mladih igrača koji su postali asovi. Na klupi je znao da bude i grub sa igračima, ali je brinuo o njima, za praznike i rođendane kupovao im je knjige i, zamislite, terao ih da ih čitaju…

Bogdan Tanjević. Privatno duhovit, elokventan, šarmatan, trenerski potkovan. Primer sa Bosnom koju je za 7 godina podigao od Druge lige do titule prvaka Evrope treba proučavati u trenerskim školama na temu: selekcija, individualni rad, timska igra, uloga lidera u ekipi…

Svetislav-Kari Pešić. Kolekcionar titula, nije osvajao samo takmičenja u kojima nije učestvovao. Bio je plejmejker velike Bosne, posle najpre njen direktor, pa trener. Posao selektora počeo je sa kadetima Jugoslavije i odmah osvojio titulu prvaka Evrope. Ponovio je to sa juniorima, onda je došla svetska juniorska titula u Bormiju 1987, pa odlazak u Nemačku sa kojom je bio prvak Evrope na EP 1993. Ponovio je sa Jugoslavijom 2001. a „overio“ svetskom titulom 2002. u Indijanapolisu. Trijumfovao sa Albom, Barselonim, Bajernom… Trener koji iz igrača i tima uvek izvlači maksimum.

Dragan Šakota. Možda, po rezultatima, ne spada u „prvu kategoriju“ srpskih trenera jer nije osvajao Evroligu, ali moj prijatelj Šale, još jedan sa Novog Beograda, ima čime da se podiči. Sa skromnim IMT-om bio je osvajač Kupa Jugoslavije, pomogao Krečkoviću, Lukoviću, Mlađanu, Koprivici i mnogim drugima da postanu pravi igrači. Uspešniji deo karijere ostvario je u Grčkoj, sa AEK-om je bio prvak, osvajač Lige šampiona FIBA 2018. i Interkontinentalnog kupa (kao sportski direktor) 2019.

Željko Obradović. Šta reći o najatrofejnijem evropskom treneru? Bio sam svedok njegove igračke karijere, prevodio mu prve intervjue za španske medije kada je došao u Huventud, bio prisutan na putu ka tituli prvaka Evrope sa Partizanom 1992, bio svedok svih njegovih 9  evro-titula, plus jedna u Saporta kupu i nekoliko sa reprezentacijom. Čovek koji se ne umara iako je u košarci 24 sata. Nema igrača koji za njega nije rekao da mu nije pomogao.

Aleksandar Đorđević. Priznajem da sam svojevremeno molio Dušana Ivkovića da za prvog pomoćnika uzme Sašu Đorđevića kome bi, kad dođe vreme, prepustio kormilo reprezentacije. I bez moje pomoći Saša je seo na klupu Srbije 2014. i doneo nam tri srebrne medalje: svetsku, olimpijsku i evropsku. Kao plejmejker, sa košarkaškim genom nasleđenim od oca Bate, trenera, bio je predodređen da bude trener. Zna, vidi, ume. Čovek kome se veruje.

Aleksandar Gomeljski. Veliki „polkovnik“, oficir sovjetske armije kome je radno mesto bilo košarkaška dvorana. Znamo se od 1977. kada sam u Moskvi otišao na jednu utakmicu CSKA (slika), kasnije smo, kada se povukao sa klupe i bio predsednik CSKA, postali prijatelji. Zvao me je “Volođa“, čak ponekad pitao šta mislim o ovom ili onom igraču. Nadimak „silver fox“ (srebrna lisica) ga sasvim karakteriše.

Pedro Ferandiz. Ne bih mogao reći da smo prijatelji, ali i danas se povremeno čujemo. Ima 90 godina, ali još uvek svežu memoriju. Tvorac velikog Real Madrida, čovek koji je nepogrešivim kriterijumima doveo u Madrid velike Amerikance poput Luika, Brabendera, Ščerbijaka… Po povlačenju je napravio „Fondaciju Ferandiz“ koja je kao muzej od neprocenjivog značaja kolektivno prešla u novu zgradu FIBA u Ženevi.

Dan Piterson. Legendarni Amerikanac koji je pola života proveo u Italiji. Trener, TV-komentator, novinar, istoričar… Svakodnevno me pita za ponekog igrača, posebno sa prostora Eks-Yu, jer pravi neke timove po decenijama. Pokretni muzej američke i evropske košarke.

Manuel-Lolo Sains. Jedan od trojice koji su bili prvaci Evrope kao igrači i treneri, ostala dvojica su Alačačan i Pešić. Legenda Real Madrida, uspešan u Huventudu i kao selektor španske reprezentacije. Uvek sam mogao da ga pozovem kada mi je trebalo nešto iz njegovog igračkog ili trenerskog opusa. Znao je da poštuje zvezde u timu.

Aito Garsija Reneses. Dugogodišnji trener Barselone, zatim Huventuda, Sevilje, Unikahe… Još uvek aktivan i uspešan u Albi iz Berlina koju je doveo do fnala Evrokupa 2019. Godinama ga je pratila fama gubitnika jer je sa Barselonom 6 puta pokušavao da osvoji Evroligu, i ni jednom nije uspeo, ali je imao hrabrosti  i viziju da u vatru baci mlade Paua Gasola, Navara, Rudija Fernandeza, Rikija Rubija, Porzingisa…

Etore Mesina. Dugogodišnji prijatelj, još iz dana kada je sa Kinderom osvajao titulu prvaka Evrope. Tokom mog rada u Evroligi često smo bili u situaciji da neposredno sarađujemo. Veoma prijatan, komunikativan, spreman da pomogne. I danas se dopisujemo.

Pini Geršon. Stručnjak koji je vratio Makabi u evropski vrh. Šoumen. Nikad neću zaboraviti kad mi je u Tel Avivu 2004. „upropastio“ konferenciju za štampu posle finala. Tek što smo počeli javiše mu da je na liniji izraelski premijer sa kojim je 15-ak minuta, uz direktan TV prenos,  pričao na hebrejskom dok su novinari čekali… Nedavno smo se, kad je Izrael igrao u Beogradu, sreli i podsetili. Šeretski mi je rekao: “Valjda si mi, posle toliko vremena, oprostio”.

Panajotis Janakis. Izuzetna figura, prvo kao igrač Arisa u kome je činio strašan tandem sa Galisom, posle kao trener. U Beogradu je sa Grčkom postao prvak Evrope 2005, godinu dana kasnije i vicešampion sveta u Japanu. Veoma prijatan sagovornik, poštovalac naše košarke i naših trenera.

Dejvid Blat. Upoznali smo se kad je trenirao Dinamo iz Sankt Peterburga, prilično zbližili kad je vodio selekciju Rusije, još više tokom njegovih godina u Evroligi sa Makabijem. Svuda gde je radio ostavljao je trag, američku trenersku filozofiju znao je da kombinuje sa evropskim neobaveznim talentom i mentalitetom.

Pablo Laso. Još jedan plej koji je bio predodređen da postane veliki trener. Kao igrač bio je kralj asistencija, kao trener Real Madrida pokazuje raznovrsnost, zrelost, hrabrost da forsira mlade igrače. Korektan u ponašanju, izjavama, odnosu sa igračima i novinarima. Jedan od najuspešnijih trenera u istoriji Reala.

Serđo Skariolo. Još jedan prijatelj, još jedan odličan trener koji se dokazao i u rodnoj Italiji, i u Španiji u kojoj je stekao punu afirmaciju i osvojio tri titule prvaka Evrope sa selekcijom ove zemlje. Kao i zemljak Mesina otišao je u NBA, u Torontu je pomoćni trener ali ne bi me iznenadilo da jednog dana bude i glavni. Ima i znanje i ambiciju.

(Kraj)

Photo: Privatni album