Željko Obradović je 1991. godine direktno sa priprema reprezentacije Jugoslavije otišao na dogovor koji je značio prekid igračke, i početak trenerske karijere, čoveka koji je trebalo da bude kapiten tima i u Rimu podigne šampionski pehar, namenjen prvaku Evrope, poslednji koji je osvojila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Najpre je supruzi, a zatim i selektoru Dušanu Ivkoviću saopštio da ne ide u Rim, a zatim počeo rad uz mentorstvo legendarnog profesora Aleksandra Nikolića. Najtrofejniji trener Evrolige u čudu je 1992. godine u Istanbulu posle trojke Aleksandra Đorđevića u finalu Kupa evropskih šampiona  i trijumfa Partizana nad Huventudom (71:70), gledao u profesaora Acu koji mu je čestitajući rekao:
“Čestitam sine, da osvojiš još koju!”

Danas kada ih sa Partizanom, Huventudom, Realom, Panatinaikosom i Fenerbahčeom ima devet, Željko Obradović istim žarom govori o košarci i razmišlja kako je unaprediti. Zato razgovor počinjemo temama vezanim za Uniju košarkaških trenera Evrope, čiji je prvi predsednik.

Odakle ideja za osnivanje Unije?

– Stara je najmanje dve godine. U junu 2018.  na sastanku trenera Evrolige glasali smo o tome, jednoglasno je odlučeno da ću ja biti predsednik, a trener Reala Pablo Laso potpredsednik. Od juna do marta usaglašavali smo stavove. Goran Šašić je sakupljao potrebna dokumenta i mišljenje kolega trenera, da bi se došlo do akata kojima smo osnovali za nas veoma važnu organizaciju.

Od kada je počela sezona osam ekipa, dakle, polovina Evrolige je promenila trenera. Naš cilj je da Unija zajedno sa Evroligom dođe do nekih rešenja po kojima će se tačno znati šta otkaz nekom treneru znači, kakva su u tom slučaju prava i obaveze i njega i kluba sa kojim više ne sarađuje. Nismo ograničeni na evroligaške trenere. Svako ko bude poštovao akta koja su doneta može biti naš ćlan i dobro je došao.

Zašto je sedište Unije košarkaških trenera Evrope  u Beogradu?

– U opticaju je bilo osam zemalja. Kao neprofitna organizacija, doneli smo odluku da nam je najlakše da sve potrebne papire završimo u Beogradu.

Očekujete li pomoć i saradnju sa Evroligom i FIBA?

– Evroliga ima Bord, čiji sam član koji ima pravo da daje mišljenje o svim pitanjima bitnim za takmičenje. Tu su treneri, igrači, sudije, pa i predsednici klubova. Na tim sastancima se veoma konstruktivno diskutuje i donose se neka bitna rešenja. Verujem, da će u skorije vreme doći i do dogovora u kojim će se jaz sa FIBA rešiti.

Može li se kroz rad Unije u budućnosti dogoditi usaglašanje za nas gledaoce ključnih stvari poput pravila igre, broja i organizacije takmičenja i reprezentativnih i klupskih sezona?

– To svi želimo. Zajedno sa sindikatima igrača i sudija, radićemo na tome. Nadam se da su svi svesni da nismo protivnici jedni drugima. Košarka mora da se razvija, mi smo tu da joj pomognemo. Posebno danas, kada je FIBA uvođenjem reprezentativnih akcija tokom sezone izazvala mnogo muka svima. Od kada je uveden sistem reprezentativnih  “prozora” razmišljam šta bih radio da sam istovremeno trener Fenerbahčea i reprezentacije? Koju odluku bih doneo, ako recimo, isti dan igraju klub i reprezentacija? Stvarno ne znam. Nemoguće je to raditi, a da neko ne pati. Klub ili reprezentacija.

Gde je rešenje?

– Košarkaši su ti koji treba da se dogovore i kažu kakav sistem žele. Da preseku taj Gordijev čvor. Nekoliko stvari je veoma važno. Igrač mora da ima vremena za odmor i regeneraciju, a istovremeno kada je klub za koji igra u takmičenju, nije realno očekivati da igra za reprezentaciju. Ja sam u Feneru letos do pet dana pred prvi zvanični meč na treningu imao mali broj igrača. To nije problem. Ali jeste kada se kaže da, recimo, Bogdanović iz Sakramenta neće igrati u novembru, a neki igrač iz Evrolige će se možda javiti selektoru?! Nema možda. Uslovi bi trebalo da su za sve isti. I igrače i trenere. I da se poštuju.

Kakav je vaš utisak o kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i modelu koji je za njih odabrala FIBA?

– O tome je dovoljno pričao selektor Saša Đorđević. Sale je govorio kakve je i koliko problema imao, dok je odveo Srbiju na Mundobasket u Kini. Možda je dobro da su neki igrači iz srpske ili ABA lige, koji bi se u normalnim okolnostima teško tu našli, dobili priliku da saznaju šta znači dres Srbije. Ali reprezentacija, znači reprezentovati zemlju. To podrazumeva imati šansu da sastavite najbolji tim i takmičite se sa najboljim ekipama, koje imaju drugi. Ako nije tako, onda to nije to. I svi smo na gubitku.

Idemo na teren. Kako vidite dosadašnji tok Evrolige?

– Mislim da je to takmičenje, iako iz njega gotovo svake godine najbolji igrači idu u NBA, veoma kvalitetno. Ovaj sistem gde igra svako sa svakim, doneo je mnogo interesantnih utakmica, zanimljivih i za publiku. Mislim da će Evroliga i u vremenu koje dolazi ići napred.

Fenerbahče po mnogima igra košarku najbližu vodećim NBA timovima, brzo, sa mnogo polivalentnih igrača, mnogo kontranapada, atrakcija, je li to budućnosti igre?

– Hvala svima koji tako misle. Mi smo sada u delu sezone, kada se približava finiš. Obezbedili smo prednost domaćeg terena u plejofu Evrolige, u Turskoj se sa Efesom borimo za prvo mesto pred razigravanje. Moramo još mnogo da radimo kako bi kada bude najbitnije bili na nivou potrebnom za vrhunske rezultate.

Kad smo već kod igre, primetno je da sve više ekipa u NBA tokom utakmice ima veći broj pokušaja za tri, nego za dva poena. Šta je po vama razlog, i može li taj model stići u Evropu?

– Stil igre zavisi od igrača koje imaš i protiv kojih igraš. Ako je odbrana agresivna taj šut za tri poena neće biti tako jednostavan i precizan. Da sad ne ulazimo previše u detalje, ali danas je dominantan igrač Stef Kari. On je, za razliku od recimo Džordana, mali i brz sa veoma preciznim šutem iz daljine. Njemu nije problem da šutne i pogodi i sa devet, deset metara. To je nešto što je lakše iskopirati nego neki drugi element igre. Ali da znate, šut mora da se trenira. Mnogo.

Dok smo kod stila igre, u kojoj meri se slažete sa ocenom Svetislava Pešića da se u Evropi igra najkvalitetnije, ali da NBA svoj proizvod bolje prodaje?

– Ne slažem se. Mislim da je najbolja košarka u Americi. Ali tamo tokom sezone imate 82 utakmice i nije realno da na svakoj budete takmičarski maksimalno našpanovani. NBA liga ima i takvih duela, i verujem da je Kari na to mislio. Ali, plejof NBA lige sa najboljim igračima i trenerima na svetu je maksimalno kvalitetan. Evroliga je po svemu odmah ispod toga, iako je kod nas taj takmičarski naboj konstantniji, jer je svaka utakmica bitna.

(Izvor: mesečnik Sports)