Ženska juniorska košarkaška reprezentacija Srbije je, kao što verovatno znate, vicešampion Evrope.

Ovo srebro je prva medalja mlađih kategorija naših košarkašica od 2013. kada smo košem Dragane Stanković u Vukovaru bili bronzani sa timom, uzrasta kao i ovaj, koji je predvodio stručni štab u kom su uz selektora Miloša Pavlovića bili pomoćni treneri Vesna Despotović i Nenad Marković, kao i fizioterapeut Olivera Gapić.

U mađarskom Šopronu se uz odlične partije srpskog tima, posebno u polufinalu protiv Francuske (66:48) po mnogima najbolje ekipe na šampionatu, dogodilo i nešto van parketa.

Možda mi nećete odmah poverovati, ali nema nikakve teorije zavere, krađe, mada se o suđenju u finalu protv Belgije (53:55) može polemisati, ne postoji ništa čemu smo skloni kada nismo bolji od svih.

Ove devojčice su u Šopronu pokazale svu lepotu sporta. Najpre su savladale Hrvatsku (82:66). Tog 5. avgusta izdržale su, mada nisam siguran da su i razumele, povike “Oluja, oluja“, koji su dopirali sa dela tribina na kom su se nalazili Hrvati. Namerno ne kažem navijači. Jer, iz iskustva, a gledao sam uživo mnoga takmičenja mlađih kategorija, znam da su u publici, menadžeri, skauti, koji jure novi plen, treneri i roditelji. Ovi poslednji su verovatni krivci što se tada u dvorani čulo nešto, što svedoči o 1995. godini, kada se nijedna od devojčica koje su bile na terenu nije ni rodila!

Nisu se košarkašice oba tima na to obazirale. Briga ih za rat, sukob u kom su zbog političkih i nekih drugih interesa stradali Srbi, Hrvati, ljudi pre svega. Nije im važno ni šta viču roditelji. Verovatno vrlo površno znaju ko su Tuđman, Milošević, Izetbegović, tek tu i tamo kao eho koji nosi vetar oslušnu šta kažu Vučić, Grabar Kitarović, Brnabićeva ili Plenković. Šta ih briga, svet tek počinje da bude njihov.

One su se sedam dana kasnije izdigle iznad svega. Objasnile nam kako se ponašaju, sportisti, a zašto da ne kažem i zreli ljudi. Kao što već rekoh, Srbija je u polufinalu savladala Francusku, a po povratku u hotel srpske košarkašice su doživele veliko iznenađenje.

Hrvatice su ih dočekale pesmom “Svijet voli pobjednike”!

Daleko od bilo čega zlog, ove devojčice su pokazale da u novom svetu koji grade nema granica i caruje drugarstvo. Nema mesta mržnji, ni politici.

To smo videli i u finalu. Kada je devojka u majici Hrvatske na licu ispisala “Srbija“. I to na engleskom, da je razume svako u dvorani. Nije je niko primorao. Uradila je to za drugarice. Baš kao što bi, siguran sam, i one za nju, da je kojim slučajem na terenu bilo drugačije.

Zato bez obzira kako se njihove karijere dalje budu razvijale zapamtite imena dece koja su nam, iako vrlo mlada, održala velike životne lekcije: Marijana Zukanović, Ivana Katanić, Nevena Naumčev, Mina Đorđević, Teodora Turudić, Marta Vulović, Jelena Novković, Lena Radulović, Ana Perić, Ivana Raca, Ivana Curaković, Nevena Dimitrijevć, Anđela Katavić, Karla Erjavec, Aneta Mrdalj, Matea Tadić, Edita Poljac, Josipa Pavić, Ana Vojtulek, Martina Pandža – Brnić, Petra Rončević, Lucija Kostić, Mihaela Lazić, Karla Vres.

Photo: FIBA