Pokušavam, ne ide…. Ne mogu da napišem tekst posvećem iznenadnoj smrti Boška Đokića.

Košarkaški trener, novinar, kolumnista, entuzijasta, zaljubljenik u igru pod obručima, vizionar britkog uma, čovek koji se nije libio da kaže ono što drugi nisu smeli, ili želeli da vide.

Bio je čovek koji je živeo košarku, iako je, kad ga upitate o igračkoj karijeri, znao da kaže da je počela 1964. godine, ali da ga sve vreme njenog trajanja niko nije primetio u pravugaoniku koji na sredini dve od četiri  strane ima koševe.

Upoznao sam ga kada je već bio trener. Privukao me je, drugačiji. Nije izgovarao fraze, analizirao je koristeći bogat vokabular, pitanja su ga podsticala da produbljuje odgovore, postavlja nova i daje širu sliku onoga što smo gledali na terenu.

Sa velikom pažnjom čitao sam kolumne koje je objavljivao dnevni list Danas. Mnogo puta sam ga posle njih zvao, i pitao da li mu se javio onaj koga između redova pominje, ili kako vidi završetak neke od priča na koje nam je u više od 250 napisanih tekstova skretao pažnju?
Pre nekoliko dana čekao sam da vozač iz redakcije dođe po mene i pozvao sam Boška, da se sa njim posavetujem oko košarkaške karijere moga sina. Pričao sam mu koje probleme ima Aleksa, a posle dužeg dumanja on mi je rekao:

“Ništa to ne važi. On tek sada ulazi u ozbiljnu priču. Ako pogodi sa izborom sredine, sve će biti onako kako izgleda razvojni put mladog košarkaša, koji odbija da redovno trenira, a za vreme utakmica sedi na klupi. Bitno je da voli i da je u sali.”

Bilo je, naravno, još saveta i ideja, ali njih neću iznositi, kao što nikada nisam obznanio sijaset informacija koje sam od Boška čuo.

Sada mi ne peostaje ništa drugo nego da mu obećam da ću se potruditi da kada za to dođe vreme, i košarka promeni neka od pravila igre, pokažem da to nisu smislili ljudi u FIBA, ili ne znam kojim basket forumima, već da je mnogo ranije na tu potrebu ukazivao Boško Đokić. Čovek koji je do poslednjeg otkucaja srca živeo košarku.

Photo: MN press