Sudeći po čitanosti, odnosno posetama našem sajtu, moj tekst pod naslovom „Zašto nas ne vole FIBA i Evroliga“ izazvao je, u najmanju ruku, pažnju. Ako u argumentacij zašto nismo interesantni za veliko evropsko košarkaško tržište nisam bio dovoljno ubedljiv, evo nekih brojki koje, kao tvrde činjenice, nisu podložne subjektivnoj interpretaciji. Od osnivanja Evrolige 2000. u njoj su igrala 83 kluba. od kojih devet iz našeg  regiona, sa sledećim učinkom (redosled je prema broju odigranih utakmica):

Tabele označavaju:     Br.utakmica    Pobede           Porazi        Procenat

Partizan                     214                78                 136             36,45

Olimpija                     187                72                 115             38,50

Cibona                        176               66                 110             37,50

Budućnost                     40               12                  28             30,00

Crvena zvezda              37               15                  22             40,54

Krka                                28                9                  19             32,14

Zadar                              24                4                  20             16,67

Cedevita                         23                6                  17             26,90

Zagreb                            10                2                 8             20,00

Ukupno                 739             264            475           35,7%

Ako pogledamo samo rezultate Partizana i Crvene zvezde vidimo da su malo iznad proseka regiona, ukupno 251 utakmica, 93 pobede, procenat uspešnosti 37,05 odsto. Iskreno, pre nego što sam sve ovo povadio i sračunao mislio sam da će rezultat biti gori. Tih 35 ili, u našem slučaju, 37 odsto uopošte nisu loš rezultat ako se porede budžeti klubova sa kojima merimo naše timove. Procenat kvare epizodisti poput Zagreba i Krke, a Crvena zvezda i Cedevita mogu te brojke da poprave u ovoj sezoni. Zvezda je, po procentu, najuspešnija ali sa mnogo manje odigranih utakmica od Parizana.

Bilo bi dobro kada bi budući pregovarači sa Evroligom ili FIBA imali 35 ili 37 odsto argumenata, ali bojim se da je taj procenat znatno manji. Umanjuje ga ekonomski faktor jer je region slabo tržište za prodaju TV prava, koja su glavni prihod organizatora takmičenja, bilo da ga – kao do sada – vodi Evroliga, ili – kao što pretenduje – ponovo FIBA. Na strani naših pregovarača su tradicija, titule, veliki igrači i veliki treneri, ali sve sa prefikosm „eks“. Bilo nekad. Ako potežemo argument da su Cibona i Partizan bili prvaci Evrope, uslediće pitanje: Kad ? Odgovor znaju samo stariji,1985,1986. i 1992. Najmlađa „balkanska titula“ je ona Olimpijina u nekadašnjem Kupu kupova 1994. U celoj istoriji Evrolige samo je Partizan 2010. dospeo do završnog turnira četiri najbolja tima.

Pregovori o članstvu u EE (evropskoj eliti) nemaju 30 i kusur poglavlja već samo dva, ali čvrsto povezana: rezultat i budžet. Možda i obrnuto, bez budžeta nema rezultata. Prošla su vremena kada je talenat mogao da osvaja titule, mada bih rekao da nam danas fale i talenti, bar oni veliki koji smanjuju razliku u odnosu na bogatije i moćnije.

Partizan je svoje (relativne) uspehe gradio na produkciji i kasniijoj prodaji svojih igrača (Tomašević,Vujanić, Krstić, Tepić, Kecman, Veličković, Perović…) i izboru odličnih stranaca (Step, Palasio, Mekejleb, Marić, Gist, Roberts, Lafajet…)  ali se ispostavilo da se protezao daleko prego gubera. Za sva ona zadovoljstva u Pioniru i (ređe) u Evropi stigla je faktura: 6,5 miliona evra duga. Zvezda je išla obrnutim putem, prvo se enormno zadužila (i to bez sportskih rezultata), pa kad se razdužila stala je na noge i sada preti da na domaćoj i regionalnoj sceni napravi dominaciju sličnu onoj koju je u prethonih 13 godina imao Partizan. Sa Vilijamsom, Dangubićem  i Mitrovićem kad se vrati biće to opet više nego dobar tim, a svako pobeda u Evroligi i, posebno, eventualni plasman u Top 16 povećaće onih  klimavih 35 ili 37 dsto bar za neki promil.