U istoriji naše košarke 6. oktobar trebalo bi da bude zapisan zlatnim slovima.. Naime tog dana, davne 1973, ispunjen je san generacija: Jugoslavija je prvi put postala prvak Evrope. Samo 12 godina posle prvog srebra u Beogradu 1961. naša košarka se popela na najviše postolje. Doduše, tu radost smo već doživeli 23. maja 1970. kada je Jugoslavija u ljubljanskom “Tivoliju” postala prvak sveta, ali ova evropska kruna bila je nekako najviše željena i dugo čekana. Gubili smo finala 1961, 1965, 1969. i 1971, svaki put od SSSR-a. U Kazerti 1969. uspeli smo da pobedimo SSSR u grupi, ali se sovjetski tim revanširao u finalu pobedom od 69-64.

Pre prvenstva u Barseloni na kormilu reprezentzacije došlo je do promene. Ranko Žeravica je preuzeo Partizan a na njegovo mesto došao je, u skladu sa tradicijom i politikom ondašnjeg KSJ, njegov pomoćnik Mirko Novosel.

Zagrebački stručnjak je prethodno 1971. kadetsku selekciju Jugoslavije doveo do titule prvaka Evrope na šampionatu u Gorici a 1972. ista generacija bila je juniorski prvak Evrope u Zadru. Nosioci igre bili su Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Dragan Todorić, Željko Jerkov, Rajko Žižić… Novosel nije oklevao da Dragana Kićanovića sa 19 godina prebaci u seniorsku reprezentaciju, uz njega je poveo i Željka Jerkova, ali je imao i jasnu viziju šta je još neophodno da bi ekipa bila kompletna. Nije se ustezao da pruži šansu tada već 24-godišnjem Zoranu Slavniću koga je Ranko Žeravica uporno zaobilazio, a pozvao je Dražena-Praju Dalipagića iako je ovaj za sobom imao tek dve prvoligaške sezone u Partizanu. U Novoselovih 12 za Barselonu našlo se mesta i za Miluna Marovića, centra Radničkog koji je te 1973. postao prvak Jugoslavije, njegov klupski drug Dragan-Tvigi Ivković uleteo je u poslednji čas jer je Dragan Kapičić povredio oko i morao da propusti šampionat. Od starih snaga Novosel je računao na Ratu Tvrdića, Krešu Ćosića, Vinka Jelovca, Žarka Kneževića, Damira Šolmana i Nokolu Plećaša.

Put ka zlatu počeo je 27. septembra u meču sa domaćinom Španijom. Pobedili smo 65-59. Sledećeg dana savladana je Grčka 84-68, zatim Bugarska 76-65 a najteži rival u grupi bila je Italija. Dobili smo 73-71, ali posle produžetka, u regularnom vremenu bilo je 67-67. Pobedu je osigurao Dragan Kićanović sa dva pogođena slobodna bacanja a Jerkov je presekao poslednji napad “azura”. U poslednjoj utakmicu u grupi savladana je Francuska (80-70) a u polufinalu Čehoslovačka, posle egzibicione igre, sa 96-71. Od 12 naših igrača nije se “upisao” samo Rato Tvrdić.

U drugom polufinalu Španija je napravila senzaciju pobedivši SSSR 80-76. U finalu nije bilo neizvenosti. Naš tim je bio bolji, vodio je od početka do kraja, na poluvremenu je bilo 43-31, početkom nastavka i +20, 51-31. Briljirao je Krešo Ćosić sa 23 poena koji je zajedno sa Sergejom Bjelovom (SSSR), Fransiskom Buskatom, Vejnom Brabenderom (obojica Španija) i Bugarinom Atanasom Golomejevim (prvi strelac turnira sa prosekom 22,3) ušao u najbolju petorku.

Naš najbolji strelac na turniru bio je Ćosić sa 74 poena ukupno, Jelovac je dao 69, Šolman 65, Slavnić 57, Dalipagić 56,Tvrdić 55, Plećaš 42, Kićanović 40, Marović 35, Jerkov 24, Ivković 22 i Knežević 13. Ukupno smo dali 552 poena, 78,2 po meču. Ne zaboravimo, trojke su uvedene tek 1984. Sa linije penala pogodili smo 75 od 104, ne baš sjajnih 72,1%.

Posle Barselone sve je bilo lakše. Titula je odbranjuena 1975. u Beogradu, pa 1977. u Liježu, potom su usledile vezane titule 1989. U Zagrebu,1991. u Rimu, 1995. u Atini i 1997. u Barseloni (1993. nismo učestvovali zbog sankcija) i poslednja 2001. u Istanbulu.

Photo: Arhiv KSS i knjiga “Koš po koš”