U prethodne dve sezone uradio sam dve knjige za Evroligu. Pred F4 u Beogradu izašla je prva sa biografijama 101 igrača koji nisu više aktivni, a pred Final Four u Vitoriji objavljeni su portreti 31 trenera koji su obeležili evropsku košarku. U prvoj je, među 101 igračkim velikanom, i Duško Ivanović, nekadašnji prvi strelac Budućnost iz Podgorice i Jugoplastike iz Splita. Ukoliko se ikada bude radilo drugo izdanje te knjige o najvećim trenerima moraću da u nju prebacim aktuelizovanu priču o Dušku treneru.

U utorak je po treći put postao prvak Španije u kojoj je osvajao i četiri Kupa kralja. Ako neko, kao trener, ima sedam trofeja u zemlji dvostrukog prvaka sveta, nema sumnje da je zaslužio mesto na listi najuspešnijih evropskih trenera.

Znam Duška iz igračkih dana, prvo u Budućnosti. Bio je rođeni strelac, sa “lakom rukom”, odličnom kontrom i liderskim spsobnostima svojstvenim samo velikim igračima. U sezoni 82/83 bio je prvi strelac jugoslovenske lige sa 603 poena (prosek 27,4), ispred Dražena Petrovića (561), Petera Vilfana (535). Niko mu nije osporavao talenat i efikasnost, ali bilo je primedbi tipa “Da, dobar je, ali za mali tim”.

Vidoviti Maljković

Na sreću, postojao je trener, pravi stručnjak, koji je video dalje od drugih. Boža Maljkovjć je bio svestan da mu za mladi tim Jugoplastike, pun vrhunskih talenata, treba iskusan igrač. Odabrao je Duška koji je bio u ozbiljnim pregovorima sa Olimpijom iz Ljubljane. Ubedio ga je da dođe za pola para u odnosu na ponudu Ljubljančana,ali uz obećanje da će biti na čelu tima za velika dostignuća. Boža je složio tim koji je 1989. prvi put postao postao prvak Evrope. Pehar je podigao Duško Ivanović koji se za kratko vreme u Splitu nametnuo kao lider i postao kapiten Kukoču, Rađi, Perasoviću, Sobinu, Sretenoviću, Pavićeviću, Tabaku…

Pre nego što je došao u Split bio je na probi u Crvenoj zvezdi. Nije hteo da ostane jer mu se, kako je rekao, nije dopala atmosfera u timu. Nedostajalo je drugarstvo. Partizan nije ni pokazao interesovanje za njega.Zato je iz rodnog Bijelog polja i matičnog kluba  prešao u Budućnost.

U Podgorici nije samo igrao košarku. Vredno je učio i završio pravni fakultet. Duško je  u Split stigao kao diplomirani pravnik, čak je u Podgorici počeo da radi u struci ali košarka ga je, na sreću, odvukla na pravu stranu. Ne sumnjam da bi bio dobar advokat ili pravnik u nekoj firmi, ali sigurno je mnogo više mogao da pruži, i pružio je, u košarci.

Posle 10 prvoligaških sezona, 226 utakmica i 4.551 poena (prosek 23,3) došlo je vreme za odlazak u inostranstvo. Kao igrač, zasluživao je veći klub od Valvija iz Đirone u koji je otišao, ali je igrao veoma dobro, toliko dobro da ga je njegov bivši trener i prijatelj Boža Maljković pozvao da u jednom periodu tokom 1992. pomogne Limožu koji je tada trenirao.

U sezoni 1994/95 počeo je trenerski posao kao pomoćnik Hoakimu Kosti u Đironi, ali se vratio na teren i 1995/96 bio igrač-trener u švajcarskom  Friburgu. Onda je do 1999. vodio švajcarski tim, a u međuvremenu i švajcarsku reperzentaciju (1997-2000).

Pozivi Limoža i Baskonije

Presudini momenat u njegovoj karijeri bio je poziv Limoža 1999. Neću reći da sam ja zaslužan za odluku da prihvati ponudu, ali sećam se jednog dugog razgovora sa Duškovom suprugom Ljiljom, lekarkom, kojoj se nije menjala sredina. Ona je radila kao lekar, deca su ušla u školu, imali su oformljen krug prijatelja, ništa im nije nedostajalo. Rekao sam joj da, ako je Duško odabrao da bude košarkaški trener, mora da ode u veći klub, u zemlju koja na košarkaškoj mapi nešto znači.

Duško je prihvatio izazov i sa tri titule prvaka Švajcarske i dva kupa okrenuo novu stranicu u karijeri. U toj jedinoj sezoni na klupi Limoža osvojio je triplu krunu: prvenstvo i kup Francuske i kup Koraća. Hoseanu Kereheti, predsedniku Baskonije, nisu promakli ti rezultati, pozvao je Duška koji je opet prihvatio izazov. U prvom mandatu ostao je do 2005. Osvojio je duplu krunu 2002. (prvenstvo i Kup), a u Kupu kralja slavio je i 2004. Usledio je poziv Barselone sa kojom je 2007.takođe osvojio Kup kralja.

Posle (neuspešne) epizode u Barseloni, 2008. vratio se u Baskoniju i ostao do 2012. Kup je osvojio 2009. a na kraju sezone 2009/10. prišio je drugu šampionsku zvezdicu. Posle još jednog razlaza sa Baskonijom bio je selektor Bosne i Hercegovine tokom 2014/15, u istom periodu vodio je Panatinaikos, u sezoni 2016/17 bio je na klupi Himkija, u 2018/19 vodio je Bešiktaš a pred kraj 2019. ponovo je seo na klupu Baskonije. Sa njim je stigla nova titla prvaka, treća njegova, uz tri kupa, po čemu je najuspešniji trener kluba iz Vitorije. Nekoliko puta bio je trener godine u Španiji.

Prati ga glas da je strog sa igračima, što on ne negira. Smatra da između trenera i igrača treba da postoji uzajamno poštovanje, a ne prijateljstvo. Bio je veliki igrač, ali kaže da je prvo trenersko

pravilo – ako je trener bio zapažen košarkaš – da zaboravi sve što je mislio i radio kao igrač jer poređenja sa sobom ili igračima sa kojima je igrao ne vode ničemu. Strog je, ali pravedan. Odmeren u izjavama, korektan u ophođenju sa sudijama i novinarima.

Njegov odnos sa predsednikom Baskonije Kerehetom, koji je svojevremeno i sam bio odličan igra, čak i prvak Evrope sa Real Madridom, je mala misterija uzajamne zavisnosti. Kereheta je nekoliko puta smenjivao Duška, ali ga je i vraćao kad je bilo najteže. Učinio je to još jednom prošlog decembra a rezultat se video u Valensiji. Duško je za kratko vreme “stegao odbranu”, učinio da napad ne zavisi samo od Šengelije, afirmisao Vildozu, iskoristio Diopa i Grejndžera do maksimuma. Po dolasku u Valensiju nije se krio iza stereotipnih izjava. Hrabro je rekao: “Došli smo po titulu”.

I odneli su je. Dušku je to bio osmi trofej sa ličnim pečatom u Španiji. Sa pet titula u Švajcarskoj i tri i Francuskoj već ima 16 trofeja. Sigurno će ih biti još. Kada je sa Baskonijom pre 10 godina osvojio titulu, rekao je da “realnost, ponekad, može biti lepša od sna”.

On, očito, zna kako se snovi pretvaraju u realnost. Rođeni pobednik.

Znaju to i u Vitoriji pa su dan posle osvajanja titule potvrdili da Duško ostaje i za iduću sezonu dok je iz Barselone stigla vest o rastanku Pešića i “Barse”.

Photo: ACB, privatni album, YouTube